Насиљу се гледа кроз прсте

Има ли насиље на нашим улицама алтернативу и како млади у Србији данас треба да се поставе према акцијама навијачких група и скинхеда, национализму и фашизму, нека су од питања за чијим одговорима трага нови домаћи филм „Шишање” Стевана Филиповића. У интервјуу за наш лист пред премијеру филма, која ће бити одржана 6. октобра у „Сава центру”, редитељ Филиповић изражава наду да његово дело може да утиче на младе и одврати их од преступништва.

Шта је био лични повод да снимите филм о насиљу међу младима?

Ако одрастајући у Србији паралелно са професионалним бићем не формирате се и као политичко биће, онда сте идиот. Политичка ситуација у земљи сувише негативно утиче на наш живот да не бисмо имали став о томе. Природно је исказати став, а у мом случају једини начин да проговорим о томе је кроз филм. Прича „Шишања” је заснована на неколико истинитих прича које су врло филмичне. Кроз причу о главном јунаку Новици добио сам шансу да кажем све што мислим о проблему насиља код нас. Схватио сам да је најбоље то директно повезати, и зато у филму користим документарне материјале.

Филм сте припремали четири године, а током рада на њему насиље на нашим улицама је ескалирало...

То је логична последица одсуства политичке воље да се обрачуна са национализмом које потиче из зла деведесетих. Стварана је таква клима, поготову у време Коштуничиног премијерства, па је то готово благосиљано од стране релевантних институција у држави. У филму се не бавим само одговорношћу друштва, већ и личном одговорношћу. Јунака Новицу смо намерно начинили интелигентним, и то је карта на коју смо желели да играмо. Нисмо желели да имамо изговор да он долази из растурене породице, из сиромашне средине. Намерно смо хтели да му укинемо оправдање и да он свесно прави лоше изборе.

У филму истичете да насиље чине клинци који су расли у време Милошевића. И ви сте дете које је тада одрастало, па нисте изабрали пут насиља, већ снимате филмове?

Кључни су окружење, пријатељи и породица, али и слободна воља да се одлучује по савести. У мојој генерацији није било тврдог национализма који мутира у неонацизам или фашизам. Проблем је у генерацији после мене, годишта 1987/88, која није видела како изгледа Милошевићева Србија. Они се једва сећају тога, ложе се на дизелаше и шишају на тарзанке, а не знају изворе тога. Формирани су на новом таласу националистичке пропаганде и много су агресивнији.

Колико држава изазива национализам, и каква је њена одговорност?

Одговорност државе је велика. Национализам се негде форсира прећутно, а негде отворено. Не постоји институција која се јавно одриче тога и која данашње насиље доводи у везу са грозотама које су се десиле деведесетих, а та веза је кључна. Услед недостатка искреног обрачунавања и пружања шансе будућим генерацијама, нови клинци су колатерална штета садашње државне политике која неће да се одреди према Косову и ЕУ, већ прави шизофрену ситуацију, размишљајући само о изборима. У тој калкулацији нико не брине да ли ће такав јавни дискурс формирати генерације које су производ јавне шизофреније, које ће да се туку секирама на улици, као прексиноћ пре утакмице Партизан – Арсенал, или да убију Бриса Татона. Ако постоји жеља власти да се обрачуна са тим, она је неискрена. Полиција сада боље ради него пре, али када ствар дође до правосуђа, све пада у воду.

Проблем видите у правосуђу?

Проблем је што нападачи на Теофила Панчића добију три месеца затвора. То не сме да се схвата као случајност, то је политика порука. Сви смо гледали „Инсајдер”. Људи који су учествовали у нападима на амбасаде после протеста против једностраног проглашења независности Косова не поричу директне везе. То је пример где се најдиректније види како држава, када јој треба, користи организоване групе заслепљене одређеним идејама, уместо да се обрачуна са њима, расформира их и похапси.

Знамо какве је претње добијала Бранкица Станковић због емисија о навијачким групама. Очекујете ли Ви такве претње?

Има претњи на сајтовима група „Образ” и „1389” и од неких навијача, али они још нису гледали филм. То је исто као што ни момци који су напали Теофила Панчића нису то учинили због његових текстова. Не могу да очекујем да ће такви људи да гледају мој филм, да разумеју поруку и кажу да нису у праву, јер они наступају из догматске фанатичне позиције. Једини отклон који треба да имамо је заштита коју треба да добијемо од државе. После претњи, Бранкица Станковић је рекла да је то проблем државе, јер претње није добила на приватној основи, већ због јавне функције коју обавља.

Очекујете ли да ће Ваш филм имати отрежњујуће дејство?

Сигуран сам у то. Потрудио сам се да овај филм не инспирише на насиље. Како каже јеврејска пословица: Ко је спасао једног човека, спасао је цео свет. Ако једну младу усијану главу натерам макар да размисли, успео сам.

Иван Аранђеловић

------------------------------

Калкулисање насиљем

Имају ли млади данас у Србији алтернативу у односу на насиље?

У односу на убијање странаца по улицама и паљење амбасада, свако има алтернативу. Колико год да је неко политички изманипулисан, ако има зрно људскости у себи може да схвати да насиље има алтернативу.

Колико насиљем појединци стичу личну сигурнију будућност?

Деведесете су нам углавном асоцијације на сиромаштво и страдања, али те године су одређеној групи људи, која није мала, биле извор свега што данас имају. Не знам колико је оних који насиљем стичу државну функцију, али свакако да има тих калкулација.