Не дирајте Булгакова

Словени, који су стално доживљавали ломове идентитета, никада нису једнаки сами себи, међутим писци кроз стваралачки акт реафирмишу јединствени културни словенски простор, каже Томислав З. Лонгиновић, професор на Одсеку за славистику и упоредну књижевност на Универзитету у Медисону, аутор књиге „Гранична култура, политика идентитета у четири словенска романа 20. века. Ово дело, које се код нас објављује двадесет година после америчког издања, објавио је „Службени гласник”, у преводу Дијане Митровић-Лонгиновић.

Аутор подробно анализира дела „Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова, „Фердидурке” Витолда Гомбровича, „Гробница за Бориса Давидовича” Данила Киша и „Живот је другде” Милана Кундере. Томислав З. Лонгиновић разматра ове књиге кроз идеју о јединственом културном идентитету средње и источне Европе, у оквиру које ниче гранична поетика. „Гранична поетика непрекидно преиспитује границе идентитета и идеологије, стварајући прозу која испитује мрачну одбојну страну историје, која је покренута супротстављањем појединца институционалним моћима”, пише аутор.

– Писци који су ушли у фокус мог интересовања „испали су из канона”, били су трн у оку политике и власти, док је њихово дисидентство било посебне врсте. Наиме, они се нису борили са званичним дискурсом, писали су због слободе. То је „трећи пут” у одбрани аутономности и слободе, право да се буде различит. Желео сам да понудим верзију постполитичког ангажмана у читању ових аутора, дефинишући словенску културу као граничну. Мој метод је психополитички, и то је начин одређења места књижевности у политичком дискурсу. Могао сам у овај избор да уврстим Солжењицина или Добрицу Ћосића, међутим они не спадају у овај код – објаснио је професор Лонгиновић.

Међутим, писци о којима се у овој студији разматра имају различите ставове према тотализму, идеологији, егзилу. Томислав З. Лонгиновић наводи пример Булгакова који никада није емигрирао, живео је пре у некој врсти унутрашњег егзила, писао је „Мајстора и Маргариту”, претпостављајући да ће рукопис остати у фиоци, знао је да та књига не може да буде објављена.

– Булгаков није био дисидент у класичном смислу те речи, због тога што га је Стаљин волео. Због драме „Дани Турбинових” Булгакову је стално претио гулаг, међутим сам Стаљин га је заштитио и рекао: „Не дирајте Булгакова”, сматрајући да је писац поштен у свом противљењу одређеним девијацијама у Совјетском друштву двадесетих и тридесетих година 20. века. Можемо да кажемо да је Гомбрович „најдемонскији” од свих наведених писаца, његов став био је противљење. Био је против комунизма, нацизма, а био је инспирисан својом хомосексуалношћу, својом сексуалном различитошћу, ствари је увек видео релативизовано са те своје позиције у егзилу, прво у Аргентини, а затим у Француској. Био је најрадикалнији у личном односу писца према друштву – објашњава Лонгиновић за наш лист, додајући:

– Наш Данило Киш, пак, није силом прилика постао дисидент. Он је у Француску отишао по свом нахођењу, а добио је све судске процесе који су се овде против њега водили, дакле успео је политички да се избори против својих противника. И случај Милана Куднере врло је занимљив, он јесте био нека врста класичног дисидента, јесте живео у Француској и после промена у Чехословачкој више тамо није хтео да се врати, чак више није писао на чешком. Појам граничног идентитета, ломови идентитета, прелазак из једног језика у други, прелазак из једне земље у другу, то је оно што мене занима.

Књига „Гранична култура” писана је тако да буде разумљива читалачкој публици у САД, која тек треба да се упозна са словенском културом. Због тога је ауторка превода на српски језик имала задатак да појединим стварима да префињеније финесе, да превод уклопи у променљиве финесе проблема идентитета.

По речима професора Лонгиновића, у Америци се словенска култура поистовећује са руском, и то је проблем мањих словенских култура, пољске, чешке, српске, што се дешава још од краја осамдесетих. „Можда је још једини од последњих одсека у Америци на којем се предају ове четири словенске књижевности и језици управо Одсек за славистику и упоредну књижевност на Универзитету ’Висконсин’ у Медисону. Сама литература и издаваштво у великој су кризи у САД, због тога што мало људи купује књиге, најпре због ’сајбер-револуције’ и доступности књига на интернету. Ту и тамо се пробију писци за које увек постоји занимање из нашег дела света. Недавно је објављена нова биографија Данила Киша од Марка Томпсона, која има добар пријем”, истиче Лонгиновић.  

Наш саговорник аутор је и књиге „Вампирска нација: насиље као културна имагинација”, која је 2011. године награђена у Америци као најбоља студија у оквиру јужнословенских студија. У овом делу, Лонгиновић разматра начин на који је мотив вампира коришћен за формирање представа о Балкану кроз историју.