Представу „Ако бисмо сви мало утихнули” специјално за 45. издање Битефа са играчима Битеф плесне компаније урадила је хрватска кореографкиња Сњежана Абрамовић-Миљковић. Дело ће премијерно бити изведено вечерас у 20 часова на сцени Атељеа 212, као трећа премијера у званичној селекцији, односно као прва од девет представа у оквиру програма „Регион у фокусу”.

До ове лепе сарадње, објашњава Сњежана Абрамовић-Миљковић, дошло је на позив Јелене Кајго, директорке Битеф театра, а он је уследио после размене представа Загребачког плесног ансамбла и Битеф плесне компаније.

Представа је кореографисана за 11 плесача међу којима су Ашхен Атаљанц, Милица Писић, Ана Игњатовић-Загорац, Милош Исаиловић, Сања Нинковић, Невена Јовановић.

– Врло ретко се у нашем региону представе савременог плеса креирају за тако велики број извођача, тако да је и ово својеврсни куриозитет, каже хрватска уметница.

Овогодишњи Битеф посвећен је презентацији савремених регионалних позоришних представа и уметника. Тако ће се у програму „Регион у фокусу” наћи остварења која потписују звучна уметничка имена из региона: Наташа Рајковић и Бобо Јелчић, Ивана Сајко, Селма Спахић, Ивица Буљан, Борис Лијешевић, Јожеф Нађ и Оливер Фрљић, који је присутан са две представе.

– Мислим да је таква оријентација јако значајна због информација односно сазнања о томе шта се збива у нашем суседству, али и због отварања простора за међусобну сарадњу, јер су копродукције будућност рада и преживљавања у извођачким уметностима. Управо за копродукцијске моделе сарадње постоје значајна средства у ЕУ фондовима, којима се све више окрећемо.

Сам наслов најновијег сценског остварења Сњежане Абрамовић-Миљковић „Ако бисмо сви мало утихнули” интригира. А зашто овакав наслов, открива сама уметница:

– То је цитат из Фелинијевог филма „Глас месеца”. Специфичност савременог плеса јесте та да је напустио илустративност класичног балета и у својој бити се приближио савременом позоришту, али је уједно задржао апстрактни кореографски језик. Кореограф је уједно и аутор концепта, односно основне идеје од које креће кореографски рад, што је пуно сложенији процес. „Ако бисмо сви мало утихнули” обрађује Фелинијеву параболу о шапату душе коју једино сањари и луталице могу чути, а представа започиње тамо где се филм завршава. Занимљиво је и то да, управо, у потрошачком друштву у којем се развијају средства комуникације, људи све мање чују, односно разумеју једни друге, и постају све усамљенији.

Сњежана Абрамовић-Миљковић се у представи бави и питањем како смо и зашто доспели у ситуацију у којој смо данас.

– Парадокс је да се развојем комуникације није развило и разумевање, али се развио својеврсни воајеризам, гледање у туђу интиму управо кроз интернетски систем, гарантујући при том анонимност. Тако да је врло често виртуелни свет компензација за реалност, јер је у виртуелном свету све стилизовано и чини нам се лепше, а при том пропуштамо властити живот.

Заборавили смо да ослушкујемо тишину у нама, каже наша саговорница, због медијске манипулације којој смо подложни и која већ делује и подсвесно: јако се бавимо спољним, желимо вечно да останемо млади, морамо бити лепи, свежи, јести органско поврће, употребљавати средства за прање и make up који нам свакодневно препоручују, чак се и уметничка дела третирају као производ, па су више или мање у тренду… Зато ми је најгора могућа критика неке представе да је рађена на застарелим принципима. Не знам шта би то требало да значи? Па, и грчке драме су онда застареле! На жалост, тренд је нешто што не можемо више избећи. Људи су заборавили да проводе вечери без упаљеног телевизора или компјутера, зато ми је јако занимљиво да видим каква паника настаје када, рецимо, нестане струја, јер онда остајемо сами са собом.

Б. Г. Т.