Пијаниста Вестард Шимкус своју професију не би мењао ни за шта на свету. Он свира и ужива, а док разговарамо плени самопоуздањем и вером у себе. Долази из Летоније, има 26 година, а своје пијанистичко умеће нашој публици представља у четвртак, 4. фебруара, на Коларцу. До сада је овај стипендиста фондације „New Names of the Planet” свирао у Прагу, Бечу, Берлину, Амстердаму, Паризу, Барселони, Стокхолму, Москви, Токију. У Београду наступа у оквиру циклуса „Звезде у успону”, па га прво питамо шта је, по његовом мишљењу, неопходно за једну успешну интернационалну каријеру.

– Све је питање среће. Нема опробаног рецепта како доћи до врха јер је музика субјективна уметничка форма и немогуће је објективно рећи који извођач је бољи од другог и зашто. Занимљиво је да данас највећи светски промотори више нису заинтересовани за музичаре победнике на такмичењима, пошто сваке године у свету има стотине такмичења која продукују исто толико победника. Квантитет „великих” такмичења је оно што их, заправо, чини „малим” – каже Вестард Шимкус.

Поред велике конкуренције, он налази своје место под сунцем, мада, верује да велику улогу у томе игра фактор звани – срећа.

– Када одсвирам један концерт, добијем позив за други, и тако редом. Поред тога, многи менаџери зову ме да свирам јер сам већ наступао са неким од најбољим светских оркестара и диригената. Другим речима, што више прилика за наступе добијете, то више могућности за нове наступе стварате – сматра самоуверени пијаниста, који је свирао и са Би-Би-Си филхармонијом и Националним оркестром Француске.

На питање како усклађује могућности талента са својим очекивањима, Шимкус је одговорио:

– Настојим да немам очекивања и да се никада не ослањам на нешто тако неизвесно као што је таленат. Не верујем у снагу дара али верујем у напоран рад и, још важније, у пасионирану страст и вољу да урадим посао најбоље што знам. Клавир свирам само зато што волим музику и процес њеног извођења. Да којим случајем немам могућност да свирам концерте, и даље бих сваки дан свирао код куће из једноставног разлога што то волим.

А оно што највише воли и увек је расположен да одсвира припада првој половини 20. века, тзв. златном добу.

– Сергеј Рахмањинов је мој омиљени пијаниста свих времена. Од његове појаве, музичари више плене харизмом захваљујући којој њихови снимци и данас инспиришу цео свет. То је оно што зовемо каријера на дуге стазе.

О својој каријери, пак, он прича без лажне скромности:

– Највећи изазов који сам поставио себи јесте да класичну музику представим на тако хипнотишући начин да чак и они који се обично не занимају за овај жанр буду заражени неодољивом магијом непролазних нота. Моји концерти су увек унапред распродати, а публику махом чине моји вршњаци који имају мало, или никакво, претходно искуство када је класична музика у питању.

Музичар из Летоније бави се и компоновањем, а да то успешно ради сведочи податак да је једна од најзначајнијих музичких издавачких кућа „Schott Music” публиковала Шимкусове партитуре. Текућа сезона од његових радних обавеза укључује снимања соната шпанског барокног композитора Антонија Солера за „Naxos”, премијерни снимак „Четири годишња доба”летонског савременог композитора Петериса Васкаса за „Wergo”, концерте у Европи и турнеју по Кини.

– Дајем све од себе да свој ниво одржим. Ради добре форме редовно се рекреирам. Некада морам да издржим и по 12 концерата у низу, сваког дана по један. Не би ваљало да у таквим околностима осећам бол у леђима. Морам на све да мислим.
Говорећи о томе како себе види за 20 година, Вестард Шимкус објашњава да је његов живот сада перфектан и „нека такав остане”.

– Свирам више од педесет концерата годишње, зарађујем довољно да могу да купим оно што пожелим, путујем и свирам у занимљивим земљама и проводим слободно време у својој лепој кући на селу, у близини шуме, четири језера и бујне, меке ливаде. Савршенство. Шта пожелети више? Могу само да се надам да ће све бити исто и за две деценије.

М. Сретеновић

-----------------------------------------------------

Дан Коларчеве дворане

Шимкусовим наступом биће обележен Дан Велике дворане Коларчеве задужбине. Ова дворана, позната по изузетној акустици, свечано је отворена 4.фебруара 1932. године концертом Београдске филхармоније којом је дириговао Стеван Христић. Од отварања до данас у њој је одржано више од 20.000 концерата и приредби, наступило више од 1. 000 ансамбала и хорова, 500 диригената и близу 6.000 солиста.