Врло добар филм. Рајко Грлић полетан и живахан, као младић. И несташан, какав само може да буде „средовечни лисац” са нагомиланим животним искуством. Сопственим или туђим – свеједно, важно је да је оно што се види у филму „Нека остане међу нама” толико интимно и аутентично да му се верује на сваку реч и на сваки кадар.

Уз то, Грлић је поново на трагу својих најуспешнијих филмова „Само једном се љуби”, „За срећу је потребно троје”, и нарочито – „У раљама живота” („Штефица Цвек у раљама живота”), чији би ово наставак комотно могао бити. И то какав!

Грлић је са Антом Томићем написао горко-слатку урбану причу са елементима благонаклоне сатире о два брата, њиховим садашњим и бившим женама, њиховим љубавницама и успутним везама, њиховој деци – оној постојећој и оној која ће се тек родити. Све је измешано у тим двоструким и паралелним везама, мотивисано неуморним људским трагањем за љубављу и срећом, и свим оним што, нажалост, углавном постоји само у романима.

Грлић разголићује брак и брачне односе, ослобађа их моралних стега и великих идеја и слика прељубу као саставни део свакодневног живота и уобичајене животне трагикомедије. Радња филма јесте смештена у савремени Загреб, међу такозвани виши-средњи слој, али Грлићев филм не инсистира на социјалној или класној опредељености. Овде је у погон и у први план стављена страст и пожуда, која никада не гасне и сексуални авантуризам (филм и јесте о томе), какав постоји и у мање урбаним срединама. Згодно је и то што Грлић при том поштује и равноправност полова – колико су овој врсти авантуризма склони мушки ликови толико су и женски, наравно, са мањим или већим успехом. Да се не лажемо – у животу и јесте тако. Тапију на пожуду немају само мушкарци.

Сцене брачног неверства и страствених љубавних судара експлицитне су, еротске, врхунски глумљене и снимљене (огромни су доприноси директора фотографије Слободана Трнинића, али и монтажера Андрије Зафрановића), са утиском вирења кроз кључаоницу. Петоро главних ликова и њихови међусобни односи психолошки су веома добро разрађени. Свако зашто има своје зато и то са великим покрићем.

Невернички галиматијас довитљиво је срочен од оних ситних, често провидних, свакодневних животних лажи и „прескакања” истина, одлазака на „службени пут” или на пијацу по салату... Глумачки ансамбл свему томе даје антологијску дозу уверљивости.

Мики Манојловић као добростојећи, средовечни Никола, женскарош од рођења и по наследству (у време „домовинског рата” отишао је у САД, а његову дискретну грижу савести новчано наплаћују сви остали ликови), који се од надоласка старости и притајене болести брани невероватним сексуалним ентузијазмом и „ј...жљивим шармом”, феноменалан је – неодољив! Бојан Навојец, као Николин млађи и код жена мање успешан брат, помало завидни Брацо – сиромашни професор, стамени је лик који трпи радњу и кроз почетни задaје и последњи ударац, затварајући тако круг породичних превара и лажи. Ксенија Маринковић као Брацина супруга Марта (некада Николина девојка), која своју еротску помаму пројектује на млађе „пастуве” – изврсна је, док су се Дариа Лоренци, као Николина супруга Анамарија, и Наташа Дорчић, као љубавница Латица са којом има дете, толико сродиле са својим ликовима да гледајући њих заборављате да гледате филм.

Да ли Грлићев филм вређа добар укус пуританаца и браковерника? Ма хај’те, молим вас, покажите ми бар једног (једну) ко није починио прељубу бар у својој машти! Уколико тврдите супротно, онда сте прави лицемер. Таквима је Грлић и посветио свој филм. Да ли он вређа жене? Глупости, па гледали сте ваљда „Секс и град”. Да ли хули на Бога? Вероватно, али то није мој, а није ни Грлићев терен. Тиме нека се баве они које сада хапсе за злостављање деце и бечких дечака у црквама...

Грлићев филм је пре свега посвета средовечним мушкарцима и женама, са поруком да се не отписују тако лако и као такав имаће терапеутско дејство на све оне који би на себе да ставе тачку пре времена. Наравно, није пожељно да у биоскопски мрак поведете са собом и малу децу, да се не упетљате одговарајући на питање „Шта то чика Мики ради оној тети”?. Уколико је Рајко Грлић заиста овакав „неваљалац”, онда бих га радо позвала на пусто острво. Тамо не би имао с ким да ме превари. А и све би остало међу нама.