О холокаусту и последицама

Познати писац Филип Давид је косценариста новог филма Горана Паскаљевића „Кад сване дан”, нашег кандидата за Оскара за страни филм. После претпремијере,  одржане у Крагујевцу, за њега су највећи комплимент биле речи: „Ово је филм који говори о насиљу, а у њему насиља уопште нема. Претежно драмским средствима испричана је трагична судбина главног јунака, у коју као да су се слиле и хиљаде других, истих или сличних, а неке су из самог пишчевог породичног круга. На таквом искуству слаган је овај историјски ’мозаик’ о холокаусту и последицама.”

Тај филмски јунак стари је професор музике који у свом позном добу открива да људи за које је дуго мислио да су му родитељи то нису били и да су његови прави родитељи, Јевреји, почетком рата били жртве немачког логора с оне стране Саве – на Старом сајмишту. У једној кутији тамо закопаној, и после много година случајно нађеној, била је сачувана истина о страдању једне породице. Пошто је отац такође био музичар, у тој малој „оставштини” била је и једна његова недовршена композиција. Схвативши да готово нема оних који би му могли помоћи у даљем трагању за сопственим идентитетом, професору-сину постаје опсесивна жеља да сам заврши ту композицију и да она једном буде изведена на том тужном месту, али у амбијенту другачијем од садашњег. У меморијалном центру о коме неки сањају, а други само причају.

– Ако буде постојала та композиција то значи да има трага да је постојала и та породица – каже Филип Давид. – Мислим да би се готово исто могло рећи и за место страдања те породице, које је неадекватно обележено и, мање-више, препуштено забораву. Скоро као да га није ни било. А те оштре београдске зиме 1941–1942, када су се и реке заледиле, неки су од хладноће и глади умирали у самом логору званом Јуден лагер Землин, док су други уморени гасом у камионима-душегупкама, који су били генерална проба за оно што ће се дешавати у Аушвицу. За само три месеца ту је ликвидирано око шест и по хиљада Јевреја – жена, деце и стараца – и неколико стотина Рома. А касније су ту доводили затворенике и прослеђивали их у разне логоре Европе.

Филмска прича има дубоке основе у стварним догађајима оних који су преживели холокауст. Писац каже да је и једна његова сестра такође била спасена захваљујући храбрости, доброти и племенитости људи спремних да жртвују и свој живот спасавајући нечије дете. Неки Јевреји, видевши шта им се спрема, молили су своје пријатеље, а понекад и непознате људе, да им оставе на чување своју децу. Многи их више никад нису видели. У тим случајевима, кад се рат завршио, ти нови родитељи често нису деци ни рекли истину о њиховом пореклу, страхујући да ће то трагично сазнање за њих бити преболно.

Филип Давид нам је испричао и „своју” ратну причу:

– Већина моје породице завршила је на стрељању у Крагујевцу, на Старом сајмишту, у Јасеновцу... Мој отац се придружио партизанима, а мајку и мене сакрио је у једној кући у сремском селу Манђелос. И такав сасвим мали, ја сам био научен да кажем да се зовем Фића Калинић и да је мој тата тај наш домаћин, чувар стоке на крају села. И данас сам фасциниран чињеницом да су у селу знали ко смо и да нас нико није потказао. Скоро је невероватно како смо уопште остали живи. Ратне драме оваквих породица имале су и онај страшни епилог: морали су се суочити са истином да многих њима блиских више нема. Када је моја мајка, пред крај рата, сазнала да су готово сви из њене велике породице ликвидирани у Крагујевцу, она је буквално изгубила моћ говора и три месеца била у таквом стању.

„Кад сване дан” је једна једноставно испричана прича о тешким људским драмама, прича са емоцијом... И са сузама у публици, на крају. За неке веће филмске „операције” средстава се није имало. Пројекат је, иначе, помогло Министарство културе и компанија „Цептер”, али не, каже Давид, и неки за које су били сигурни да ће их помоћи. Филм реализован у сарадњи са француским и хрватским продуцентом своју званичну премијеру имаће на фестивалу у Торонту, у главној секцији, резервисаној за највеће редитеље, већ је позван и на фестивале у Ваљадолиду и Њујорку, а свануће и дан када ће делити Оскаре... Ко зна шта он носи?

----------------------------------------------

Књига једне генерације

Као што је јунак филма „Кад сване дан” поставио себи задатак да приведе крају очеву недовршену композицију, тако је и Филип Давид, слично њему, наложио себи да мора довршити књигу на којој дуго ради. Она би спојила давно ратно и ово данашње време, са свим својим истинама. Писац каже да је захтев доста компликован и да већ неколико година трага за „чврстом” конструкцијом тог књижевног моста између два времена у чијем је средишту тема холокауста. За њега је то и књига његове генерације, рођених уочи рата. На неки начин и тестаментарна.

 –Преамбициозно можда – клима главом писац. – Све је мање људи који су сведоци неких дешавања и нема се превише времена за такву књигу. Слична ситуација као у филму.

----------------------------------------------

Некад смо ишли стопама Би-Би-Сија

Четврт века Филип Давид радио је у ТВ Београд и доста година био уредник Драмског програма, у коме су произведене стотине драма (и филмова). Један од тих многих наслова је „Легенда о лапоту” (1972), кратки филм, првенац младог редитеља, прашког ђака, Горана Паскаљевића. Од тада траје дуга и плодна сарадња двојице уметника. У значајном броју дела у Паскаљевићевој филмографији („Земаљски дани теку”, „Посебан третман”, „Сутон”, „Буре барута”, „Сан зимске ноћи”...) постоји и име Давидово, као сценаристе, сарадника на сценарију, драматурга или уредника.

Оне богате драмске продукције у телевизији већ дуго нема. Уместо драма писани су и они познати откази деведесетих – Филипу Давиду међу првима. Данас само гледалац, он о програму своје бивше куће каже:

– Некад је та кућа ишла стопама Би-Би-Сија, држала висок културни ниво програма и едуковала широки аудиторијум. Она је данас променила своје лице, а то није смела. Трка са комерцијалним станицама и рејтинг постали су јој најважнији.