Retrospektivna izložba fotografija Radeta Milisavljevića  „1950-2009” u Muzeju primenjene umetnosti (koja tarje do 17. januara) – sa preko 120 fotografija – predstavlja autorov izbor iz njegovog bogatog opusa, u rasponu od skoro 60 godina (od 1950, kada je počeo da se bavi fotografijom). Ona na upečatljiv način svedoči o jednoj umetničkoj biografiji.

Njegova dela nam predstavljaju jednu geografsku i kulturnu panoramu ogromnog opsega – od Srbije do Indije, od Đavolje varoši do Tibeta – sa impresivnim predelima, prizorima i likovima koje je autor sretao, zapažao i snimio tokom aktivnog bavljenja fotografijom.

Ovde predstavljene fotografije obuhvataju više žanrova: portrete (od anonimnih lica, do istorijskih ličnosti), običaje i situacije, pejzaže, gradove i hramove. Pri tome, teško je reći u kojem žanru je autor ostvario najbolje fotografije, jer je konkurencija veoma oštra, a sud – reklo bi se – više zavisi od sklonosti posmatrača, nego od samog dela.

Recimo, fotografije anonimnih lica – od staraca do dece, od meštana Srbije, do Tibetanaca – pružaju nezaboravnu panoramu lica, tipova ljudi i raspoloženja koja oni nose i izražavaju. A delom podseća i na onu nezaboravnu internacionalnu izložbu fotografije „Porodica čoveka” (koja je, nakon izbora od strane Edvarda Štajhena, krenula iz Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, da bi 1956. stigla i u Beograd, u Paviljon C. Zuzorić) – pre svega po toj nevidljivoj sponi, koja povezuje predele i lica sa tako dalekih prostora i različitih kultura.

Podjednak senzibilitet autor je ispoljio i u fotografisanju pejzaža, ili ljudskih staništa, od himalajskih i srpskih sela, hramova u Indiji, Tel Avivu, ili Hrama Svetog Save (u izgradnji), do saobraćajne gužve na Trgu Republike u Beogradu (1980). Inače na više svojih fotografija iz 80-ih i 90-ih on je promovisao Đavolju varoš, koja je u 2009. bila u konkurenciji za svetska čuda prirode.

Na ovoj izložbi pred nama je obuhvatna panorama života i smrti (spaljivanje pokojnika u Indiji, 1979. ili pogreb u istočnoj Srbiji, 1980), čovekovih obitavališta, okružja i spona čoveka sa ambijentom, ili ljudi različitih uzrasta – koji su nekad tužni, nekad veseli, a svakad „tako ljudski”.

Dok se kreće od jedne do druge fotografije, posmatrač za neko vreme kao da izlazi iz uobičajenih granica vremena i prostora, jer mu ponuđeni prizori daju jedno privilegovano osećanje gosta-posmatrača u ogromnom prostornom i vremenskom rasponu – mogućnost da tokom dvadesetak minuta sagleda čudesne prizore i proživi mnoge živote koje nose ta lica i situacije, zabeleženi okom i fotoaparatom Radeta Milisavljevića. Na svoj način, on kao da potvrđuje stav Andre Malroa, da „svako remek-delo predstavlja pročišćenje sveta, a njihova zajednička poruka govori da su ti pojedinačni umetnici pobedili svoju podređenost, da dela postoje i prostiru se kao talasići na okeanu vremena, razastirući večnu pobedu umetnosti nad ljudskom sudbinom. Sva umetnost je revolt protiv ljudske sudbine”.

Na ovoj izložbi su predstavljene autorove crno-bele fotografije, ali on je uradio i veliki broj kolor-slajdova sa istih prostora, koji su bili uključeni u neke ranije izložbe. Svojim delom, ovaj autor se (pored nekoliko drugih imena naše umetničke fotografije), svrstao u vodeće umetničke fotografe 20. veka.

Inače, on je imao 30 samostalnih izložbi, učestvovao je na oko 400 grupnih izložbi i dobio brojna priznanja za svoj rad. Pored bavljenja fotografijom, Rade Milisavljević je objavio i dve putopisne knjige: „Ljudi i prizori” (Beograd 1983) i „Prizori – od Jadrana do Tibeta” (Beograd, 1988).