Ретроспективна изложба фотографија Радета Милисављевића  „1950-2009” у Музеју примењене уметности (која тарје до 17. јануара) – са преко 120 фотографија – представља ауторов избор из његовог богатог опуса, у распону од скоро 60 година (од 1950, када је почео да се бави фотографијом). Она на упечатљив начин сведочи о једној уметничкој биографији.

Његова дела нам представљају једну географску и културну панораму огромног опсега – од Србије до Индије, од Ђавоље вароши до Тибета – са импресивним пределима, призорима и ликовима које је аутор сретао, запажао и снимио током активног бављења фотографијом.

Овде представљене фотографије обухватају више жанрова: портрете (од анонимних лица, до историјских личности), обичаје и ситуације, пејзаже, градове и храмове. При томе, тешко је рећи у којем жанру је аутор остварио најбоље фотографије, јер је конкуренција веома оштра, а суд – рекло би се – више зависи од склоности посматрача, него од самог дела.

Рецимо, фотографије анонимних лица – од стараца до деце, од мештана Србије, до Тибетанаца – пружају незаборавну панораму лица, типова људи и расположења која они носе и изражавају. А делом подсећа и на ону незаборавну интернационалну изложбу фотографије „Породица човека” (која је, након избора од стране Едварда Штајхена, кренула из Музеја модерне уметности у Њујорку, да би 1956. стигла и у Београд, у Павиљон Ц. Зузорић) – пре свега по тој невидљивој спони, која повезује пределе и лица са тако далеких простора и различитих култура.

Подједнак сензибилитет аутор је испољио и у фотографисању пејзажа, или људских станишта, од хималајских и српских села, храмова у Индији, Тел Авиву, или Храма Светог Саве (у изградњи), до саобраћајне гужве на Тргу Републике у Београду (1980). Иначе на више својих фотографија из 80-их и 90-их он је промовисао Ђавољу варош, која је у 2009. била у конкуренцији за светска чуда природе.

На овој изложби пред нама је обухватна панорама живота и смрти (спаљивање покојника у Индији, 1979. или погреб у источној Србији, 1980), човекових обитавалишта, окружја и спона човека са амбијентом, или људи различитих узраста – који су некад тужни, некад весели, а свакад „тако људски”.

Док се креће од једне до друге фотографије, посматрач за неко време као да излази из уобичајених граница времена и простора, јер му понуђени призори дају једно привилеговано осећање госта-посматрача у огромном просторном и временском распону – могућност да током двадесетак минута сагледа чудесне призоре и проживи многе животе које носе та лица и ситуације, забележени оком и фотоапаратом Радета Милисављевића. На свој начин, он као да потврђује став Андре Малроа, да „свако ремек-дело представља прочишћење света, а њихова заједничка порука говори да су ти појединачни уметници победили своју подређеност, да дела постоје и простиру се као таласићи на океану времена, разастирући вечну победу уметности над људском судбином. Сва уметност је револт против људске судбине”.

На овој изложби су представљене ауторове црно-беле фотографије, али он је урадио и велики број колор-слајдова са истих простора, који су били укључени у неке раније изложбе. Својим делом, овај аутор се (поред неколико других имена наше уметничке фотографије), сврстао у водеће уметничке фотографе 20. века.

Иначе, он је имао 30 самосталних изложби, учествовао је на око 400 групних изложби и добио бројна признања за свој рад. Поред бављења фотографијом, Раде Милисављевић је објавио и две путописне књиге: „Људи и призори” (Београд 1983) и „Призори – од Јадрана до Тибета” (Београд, 1988).