Од филма се мора зарађивати

Пре сто година Чича Илија Станојевић снимио је први српски играни филм „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђевића”. Згодан повод за обележавање јубилеја и проглашавање 2011. године – годином филма.

Каква ће она бити, шта могу очекивати филмски посленици Србије, шта се чиниважним и шта јестеважно у малој земљи са великом филмском традицијом а малим расположивим могућностима, питања су упућена министру културе Србије Небојши Брадићу, али у контексту чињенице да још увек не постоји закон који би прецизно регулисао област кинематографије и који је већ дуже време негде „закочен” или „изгубљен у преводу”.

Доношење овог закона је на првом месту наших напора. После примедби које су упутила друга министарства, најпре Министарство финансија, нацрт овог закона је, нажалост, на неки начин „замрзнут”. Како даљеса законом о кинематографији, да ли се ради ополитичкој вољи или економским (не)могућностима, то су питања која тренутно излазе у први план, каже министар Брадић, додајући да је друштвениинтерес да се промени некреативна атмосфера, вођена највише личним интересима, и да се смањи напетост у овој области.

Шта током 2011. године могу да очекују они који се баве производњом филмова?

Ни мало ни много – толико. Нема подметања нити побуне, већ се ради о рационалном распоређивању средстава ињиховом наменском трошењу. Најважније је да се успостави ред и владавина уметничких критеријума у финансирању српске продукције филмова. Не ради се о превођењу креативног у сферу административног већ, напротив, о напору да се најбољим пројектима обезбеди релативно пристојна продукција. Филмски центар се брине о праведној и стручној расподели која је инвестиција и подстицај, а не финансирање филмова. Од филма се мора зарађивати, а не само очекивати. Та инвестиција и подстицај треба да створе здраву атмосферу, а не да буду предмет сукоба. Филм није само уметност, то је и креативна индустрија која у многим земљама доноси зараду. Закон о кинематографији ће омогућити да паралелно теку два тока финансирања: од државе према филмским пројектима и обратно, од зараде којуфилмови остварују ка држави.

Каква ће ове године бити подршка домаћим филмским фестивалима?

Фестивали би у нашој земљи требало да буду посредници вредности, евентуално и туристичка атракција,а не вашар таштине или некаква журка. У ситуацији када смо практично остали без биоскопа они постају једино место на коме се вреднују филмска остварења и размењују искуства из филмске продукције. Тешко је направити фестивал који нимало не личи на неки други. У нас их има неколико и ту треба направити јавну расправу о томе који од њих заиста вреди, а који постоји само захваљујући инерцији. Мислим да Министарство културе није сервис за аутоматско финансирање фестивала већ се мора, у сарадњи са стручњацима, направити списак приоритета.

Поменули смо биоскопе, поражавајуће их је мало у Србији. Хоће ли држава улагати у њих или ће и даље допуштати да и ова област оде у пропаст?

Министарство културе улаже у ову област. Проблем је што у градовима Србије нема довољно интересовања да се реализују већ намењена средства за технолошко унапређење биоскопа. Нови закон о кинематографији предвиђа посебно стимулисање биоскопа који приказују домаћи и европски филм. Идеја је да се створи баланс приказивању холивудским блокбастерима и пружи биоскопска шанса уметничким остварењима.

Очекује нас и коначно отварање здања Југословенске кинотеке, али и аудиовизуелног центра?

Отварање зграде Југословенске кинотекепредстављаће и симболичан почетак „Године филма”. Стварање инфраструктурних услова и брига о прошлом јесте и брига о будућем. Предстоји нам трансформација институција које чувају филмско и аудиовизуелнонаслеђе у институције којеомогућавају његовоактивно коришћење. Модели које ћемо применити долазе од наших француских колега, из ИНА – јединственог места за слику, звук и нове медије. Пред нама су већ започети процеси дигитализације, пребацивање на нове технолошке формате,уважавањеновог стваралаштва. То је огроман посао који изискује финансијска средства, нову организацију и веома специфичне стручњаке за ту врсту посла. Већ је оформљена радна група која дефинише рад те нове и важне тачке на културној мапи наше земље.

Колики је буџет намењен области кинематографије у 2011.години и да ли он може покрити све ово о чему смо претходно причали? Да ли ће опет испасти да су нам жеље лепше од могућности?

Буџет ће бити увећан, не много али не ни мало. Ми немамо намеру, а ни могућности да, као у неким земљама у окружењу, сваки филм финансирамо у потпуности. Ми смо суфинансијери и партнери, рекао бих копродуценти. Сваки пројекат мора да пронађе додатна средства, било од спонзора и домаћих финансијера, било од фондова којих у Европи има на десетине. С једне стране, то је одраз наших скромних финансијских могућности али је, са друге, то подстицај комуникативности домаћег филма. Они уметници чији су пројекти стопостотно покривени често праве херметичне филмове. Нећемо финансирати „уметничарење”, али такође нећемо бити партнери ни у пукој забави или кичу. Ми настојимо да подстичемо уметнички вредне филмове који имају биоскопску и фестивалску прођу. Звучи можда парадоксално, али су нам могућности често боље од понуде. Тешко је доћи до доброг сценарија и остварити вредно филмско дело. Али, наши напори су усмерени једино ка томе.