Meni

Kultura

Odbrana autonomije slike

U Somboru je otvorena izložba dela Milana Konjovića, iz perioda 1946–1951, kada ga je zvanična kritika optuživala da je „pretnja programskim zahtevima socijalističkog realizma”

Milan Konjović: „Prosjaci”, 1943.

Novi Sad, Sombor U somborskoj Galeriji „Milan Konjović” je otvorena izložba „Milan Konjović: Odbrana autonomije slike”, organizovana povodom 110-godišnjice od umetnikovog rođenja,zbog koje će se, sasvim je izvesno, u Sombor tim povodom zaputiti mnogi ljubitelji likovne umetnosti. Razloga da se vide dela jednog od najvećih srpskih slikara 20. veka uvek ima dovoljno, ali u slučaju ove izložbe reč je o jedinstvenoj koncepciji njenog autora, istoričara umetnosti Save Stepanova, čiji tekst za katalog i postavka predstavljaju kod nas dosta retku i danas gotovo zaboravljenu veštinu – analizu umetničkih dela i opusa umetnika u kontekstu društvenih, socijalnih, filozofskih i ideoloških prilika prošlih vremena.

„Izložba se bavi Konjovićevom umetnošću u vremenu socijalističkog realizma, od 1946. do 1951. godine, ali ne zbog toga što je on bio socrealista, već zato što je bio najviše napadan slikar kao protivnik socrealizma”, kaže Stepanov u izjavi za „Politiku”.

„Ideje socijalističkog realizma u srpskoj kritici zaprele su se već u prikazima prvih poratnih izložbi 1945. godine. Naime, već tada pojavljuju se tekstovi u kojima se zagovara novi odnos umetnosti prema stvarnosti. Prva slikarska izložba u Beogradu, priređena u Umetničkom paviljonu 1945, oštro je kritikovana, u božićnom broju `Politike`, u tekstu uglednog marksističkog filozofa Sretena Marića koji napada umetnike zbog nespremnosti da reaguju na novu socijalističku stvarnost...”, kaže Stepanov o prilikama onog vremena, i citira Marića koji optimistički tada zaključuje da „kada slikar bude slikao ne za sebe, već za zajednicu, ne samo mala lirska platna već i široke epske površine zidova na javnim narodnim ustanovama, ne lične motive već velelepne sadržaje simbolične za pregnuće celog našeg kolektiva, onda će se kroz kolebanja i lutanja, brzo i neminovno stvoriti novi stil, novi oblik za nove sadržaje...”

Slično je pisao i Oto Bihalji Merin u svom prikazu Izložbe likovnih umetnika Srbije, zalažući se da „umetnost bude razumljiva, narodu pristupačna, po svojim problemima bliska životu”, kao i Jovan Popović, treći „veliki teoretičar” socrealističke kritike.

Ali, ističe Sava Stepanov, tih godina jedan poseban događaj, upravo u Somboru, i neposredno vezan za Milana Konjovića, izazvao je znatno oštrije kritičke stavove od kritika pojedinačnih i grupnih izložbi. U Gradskom muzeju je otvorena izložba Zbirke Pavla Beljanskog, zahvaljujući dogovoru slikara Milana Konjovića sa uglednim kolekcionarom. Otvaranje je bilo svečano, govorio je ugledni Somborac književnik Veljko Petrović, tada direktor beogradskog Narodnog muzeja... U katalogu izložbe su objavljeni kritički prikazi o slikarima iz zbirke, napisao ih je još jedan Somborac, književnik Janoš Herceg, a ubrzo je upravo to povod da književnik Boško Petrović napadne i katalog, i izložbu, i Janoša Hercega i samog Konjovića, tada direktora somborskog Gradskog muzeja.

Argumentacija Boška Petrovića je njihov „buržoaski odnos prema shvatanju slike” i „prenebregavanje novih prilika i neprepoznavanje novih tendencija u slikarstvu”.

Slikar Milan Konjović je, kaže Stepanov, očigledno bio izvan svega toga. „Veliki svetski rat, šestomesečno iskustvo iz zarobljeničkog logora u Osnabriku (1941), epizoda sa samostalnom izložbom u `Tamaš Galeriji` u Budimpešti (1942), rušenje građanskog društva kojem je pripadao te tegobno `uklapanje` u nove i drugačije društvene odnose, česti napadi na njegovu umetnost, bitno se odrazilo na karakter njegovog posleratnog slikarstva”, piše Stepanov i ističe da sve to uvodi Konjovića u njegovu „sivu fazu”. Ona je siva u metaforičkom smislu, a slike imaju stišanu, surovu, tegobnu, često i morbidnu atmosferu. Teme su – ljudi sa margine života, prosjaci, sahrane...

Posebno je zanimljivo da je Konjović, tokom perioda kanonske dominacije socijalističkog realizma, bio izlagački veoma aktivan, od 1946. do 1951. priredio je čak osam samostalnih izložbi – u Novom Sadu, Bogojevu, Beogradu, Somboru, ponovo u Novom Sadu, Zagrebu, Subotici i još jednom u Beogradu, 1951.

Na prvoj od tih izložbi, 1946, u Muzeju Matice srpske u Novom Sadu, koju je videlo čak četiri hiljade ljudi, slike su se mogle i kupiti. Nastojeći da se inkorporira u „novo doba” i pronađe temu prema uputstvima socrealističkih kritičara kojima je uvek trn u oku, Konjović odlazi na veliko gradilište mosta kod Bogojeva gde doživljava pozdrave radnika „živeo naš narodni umetnik” i gde u svom maniru pravi veliki broj crteža i slika i izlaže ih na licu mesta...

Pa, ipak, upravo zbog slike „Izgradnja mosta kod Bogojeva”, koju je 1948. izlagao na Drugoj izložbi savremenih likovnih umetnika Vojvodine u Novom Sadu, ponovo doživljava najgrublje napade kritike, jer – bez obzira na odabranu temu, smeta im njegov stilski rukopis.

Do koje mere je to zaista bilo čudno vreme ispunjeno još čudnijim ljudima, govore i detalji sa Konjovićeve izložbe, u oktobru 1947, u beogradskom Paviljonu na Kalemegdanu: dok Isidora Sekulić, inspirisana posetom od dve hiljade ljudi u samo jednom danu kaže da se „ne vide slike od ljudi”, istovremeno Konjović sam mora da otvori svoju izložbu jer su to odbili svi koje je pozvao – i Veljko Petrović, i Đorđe Andrejević Kun, i Oto Bihalji Merin, i Pjer Križanić... Negativnu ocenu zbog „ekspresionističkih deformacija” piše Jovan Popović.

Najzad, 17. marta 1951, u pet časova posle podne, u Umetničkom paviljonu u Beogradu Konjović otvara izložbu „Ljudi” sa 53 slike nastale u periodu od 1933. do 1949. godine. Stepanov kaže da je slikar, ispostavilo se, sasvim svesno, beskompromisno i posle svih napada na svoje slikarstvo rešio da se obračuna sa zagovornicima socijalističkog realizma. Kasnije, u analizama njegove umetnosti od kojih su najdragocenije uradili Lazar Trifunović i Miodrag B. Protić, ispostaviće se da su „Ljudi” doneli svojevrsni trijumf Konjoviću i njegovom shvatanju umetnosti.

Izložba će u Somboru biti otvorena sve do 25. jula i, kako saznajemo, neće biti prikazana u drugim likovnim centrima zbog velikog broja dela koja su za ovu priliku pozajmljena od vlasnika i zbog komplikovanog sistema osiguranja.

Danica Radović
objavljeno: 24/06/2008.

Poslednji komentari

mnjenje  | 24/06/2008 08:17

Po svemu sudeći,bio je to jedan plodan i kulturno intrigantan period kada je bilo kritike za one koji su stvarali i radili,pa makar ta kritika bila ideološka,jer...kakva bi i bila?Danas,ukoliko stvaralac nije ideološki saglasan-za njega nema kritike,čak ni loše,čak ni fingirane.Jednostavno,umetnost,stvaranje više nije važno ukoliko nije ili ideološki blentavo ili ideološki saglasno.Jer,da ne postane opasna,misleće,samostalna- umetnost je postala sprdnja.

umetnost sprdnje  | 24/06/2008 10:36

Po svemu sudeći,bio je to jedan plodan i kulturno intrigantan period kada je bilo kritike za one koji su stvarali i radili,pa makar ta kritika bila ideološka,jer...kakva bi i bila?Danas,ukoliko stvaralac nije ideološki saglasan-za njega nema kritike,čak ni loše,čak ni fingirane.Jednostavno,umetnost,stvaranje više nije važno ukoliko nije ili ideološki blentavo ili ideološki saglasno.Jer,da ne postane opasna,misleće,samostalna- umetnost je postala sprdnja.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije