Волела бих да је повод овом тексту сасвим другачији, да је то неки концерт, диск или књига. Али, догодило се да је повод тужан, претужан, да је разлог овом писању одлазак и губитак једне од најособенијих личности наше уметничке сцене, Милоша Петровића.

Готово је немогуће да укратко испричам ко је био Милош Петровић. Вероватно ће бити најтачније ако једноставно кажем – истинити уметник. И наравно, када то помислим, почињу да навиру сећања из неког давног дивног времена, када сам га као седамнаестогодишња студенткиња упознала. Тада, средином осамдесетих, у Србији и Београду уметнички живот је био узаврео, пун смелих акција, идеја и догађаја, обележен радошћу, смехом, лудостима, луцидношћу и музиком, музиком, музиком.

За нас, тада младе музичаре опијене засењујућим вртлогом београдских уметничких дешавања, једна од култних личности био је и Милош. Он је био музичар кога бисте поподне видели на Музичкој академији, увече на Коларцу или у СКЦ-у, а онда би се до јутра забављао, причао и свирао у џез клубу. Он је са фантастичном лакоћом пловио свим тим музичким струјама и рукавцима, обасипајући љубављу своја извођења барока, минимализма или џеза. А наш сан је био да живимо музику, да не будемо сврставани у жанрове или фиоке, да нам музика коју дишемо буде огроман и вечити Празник. Милош Петровић је био један од ретких музичара који је потпуно живео за овај Празник.

Његово мајсторство на чембалу је ненадмашно, његов пијанизам посебан и од најфиније врсте, његово импровизаторско умеће бескомпромисно, његово разумевање свих врста музике тачно и узорно, његова музика загонетна, његова литература и његове идеје луцидне и јединствене. Како је само мало таквих уметника у нашој средини живело, тих људи који корачају великим корацима, али тихо, готово нечујно, достојанствено. Његова извођења српске музике за чембало, на чувеним дисковима Антологија српске музике за чембало (највећи број тих дела је за њега писан и њему посвећен) спадају у сам врх чембалистичког извођаштва, његова Историја Византије I и II, као и циклуси ’српске барокне музике’ Михаила из Пећи (те сјајне измишљотине, која је многе навела да поверују како Срби имају заборављеног барокног композитора), представљају га као музичког Павића, његови текстови и есеји о музици јесу штиво које је обележено проницљивошћу, сјајним и добронамерним запажањима.

Милош је толико много специфичних уметничких тачака уписао на српску уметничку мапу својим деловањем, да ће његов нестанак утиснути празнину, којој се не види могућност испуњења. Важно је за нашу средину да та специфичност, та јединственост Милоша Петровића буде запамћена и очувана, посредством његових снимака, његових партитура (од којих су неке остале непознате јавности) и његових књига, јер долази време када ће његов добри дух из музике и књига опет освајати неке нове младе занесењаке и учити их како да живе за вечити Празник.

Исидора Жебељан