Спе­ци­јал­но за По­ли­ти­ку
Ве­не­ци­ја –Вест о из­не­над­ној смр­ти јед­не од нај­зна­чај­ни­јих ва­јар­ки на­шег вре­ме­на, Лу­из Бур­жоа, ко­ја јепре­ми­ну­ла31. ма­ја у Њу­јор­ку, за­пре­па­сти­ла јеор­га­ни­за­то­ре ње­неиз­ло­жбе ко­ја је пет да­на на­кон смр­ти умет­ни­це отво­ре­на у ве­не­ци­јан­ској фон­да­ци­ји Ве­до­ва под на­зи­вом „The fa­bric works”.Са­знав­ши за смрт умет­ни­це, ку­стос из­ло­жбе Ђер­ма­но Ће­лант је из­ја­вио: „Иако у по­след­ње вре­ме ни­је пу­то­ва­ла, Лу­из је из свог ате­љеа у Њу­јор­ку до са­мо пре два да­на, са сен­зи­бил­но­шћу и стра­шћу, ак­тив­но уче­ство­ва­ла у свим при­прем­ним фа­за­ма из­ло­жбе”. Сво­је кре­а­тив­но пу­то­ва­ње Лу­из Бур­жоа за­по­чи­ње као сли­кар­ка и гра­вер­ка, пр­во под ути­ца­јем над­ре­а­ли­ста – Бре­то­на, Ђа­ко­ме­ти­ја и Ди­ша­на – при­ја­те­ља ко­ји су је, ка­ко је че­сто го­во­ри­ла, чи­ни­лина­сил­ном, али и под буд­ним оком Фер­на­на Ле­жеа, ње­ног ма­е­стра на Ака­де­ми­ји ле­пих умет­но­сти у род­ном Па­ри­зу.

Усвом ду­гом жи­во­ту, умет­ни­ца јепр­ву са­мо­стал­ну из­ло­жбу до­че­ка­лау зре­лом до­бу, а свет­ску сла­ву је до­сти­гла тек по­чет­ком осам­де­се­тих го­ди­на, ка­да се њен рад ин­тен­зи­ви­ра. Би­ла је пр­ва же­на-умет­ни­ца ко­јој је њу­јор­шкиМу­зеј мо­дер­не умет­но­сти ор­га­ни­зо­вао из­ло­жбу 1982.По­том су сле­ди­ли: Би­је­на­ле у Ве­не­ци­ји, ка­сел­ска До­ку­мен­та, ве­ли­ке ре­тро­спек­ти­ве у Тејт мо­дерн у Лон­до­ну,у па­ри­ском Цен­тру „Пом­пи­ду”, у на­пуљ­ском му­зе­ју Ка­по­ди­мон­те...

„Да би­сте по­ста­ли ва­ја­ри, тре­ба да бу­де­те мно­го агре­сив­ни”, го­во­ри­лаје Лу­из Бур­жоа. А ка­да је ро­ђе­на, на Бо­жић 1911, Лу­из је сви­мапо­ква­ри­ла сла­вље: ка­ко по­ро­дич­ном ле­ка­ру(ко­ји је, уме­сто пра­зно­ва­ња, мо­рао да по­ра­ђа ње­ну мај­ку), та­ко и уку­ћа­ни­ма ко­ји су се упра­вопри­пре­ма­ли да ужи­ва­ју у све­жим остри­га­ма и шам­пањ­цу. У сво­јим днев­ни­ци­ма, умет­ни­ца бе­ле­жи да ју је ње­на по­ро­ди­ца оста­ви­лана це­ди­лу. То је раз­логзбог ко­јег „осе­ћај по­ра­за мо­ти­ви­ше мој рад. Же­лим да по­пра­вим ште­ту... не из стра­ха не­го због пре­жи­вље­не тра­у­ме на­пу­шта­ња.”

Че­сто оштра, го­то­во бру­тал­на, Лу­из Бур­жоа ова­ко је об­ја­шња­ва­ла сво­ју умет­ност: „Умет­ник је уса­мље­ни вук. Али, то и ни­је та­ко стра­шно, за­то што он има по­вла­сти­цу да бу­де у кон­так­ту са сво­јим не­све­сним. Он зна да сво­јим емо­ци­ја­ма по­да­ри фор­му, стил. Ба­вље­ње умет­но­шћу пред­ста­вља те­ра­пи­ју, чин пре­жи­вља­ва­ња, га­ран­ци­ју мен­тал­ног здра­вља, си­гур­ност да не­ћешна­шко­ди­ти се­би, али и да не­ћеш ни­ко­га уби­ти”. Ипак, у њој су исто­вре­ме­но ко­ег­зи­сти­ра­ле сна­га и крх­кост.

О то­ме све­до­чи пр­ва са­мо­стал­на из­ло­жба, при­ре­ђе­нау Њу­јор­ку 1949, на ко­јој су се­дам­на­ест скулп­ту­ра од обо­је­ног др­ве­та пред­ста­вља­ле лич­но­сти ко­је је умет­ни­ца оста­ви­ла у Фран­цу­ској 1938, ка­да се са су­пру­гом (исто­ри­ча­рем умет­но­сти Ро­бер­том Гол­дво­те­ром) пре­се­ли­ла у Аме­ри­ку, а ко­је су јој, упр­кос све­му, очај­нич­ки не­до­ста­ја­ле. По­сле др­ве­та, ње­ни оми­ље­ни ма­те­ри­ја­ли по­ста­ју ба­кар, брон­за, ка­мен, гипс и гу­ма...

У ње­ној ду­бо­ко сим­бо­лич­ној умет­но­сти ко­ја ис­тра­жу­је по­ро­ди­цу, са­мо­ћу, као до­ми­нант­на те­ма ипак се из­два­јаде­тињ­ство. „Је­ди­на пра­ва умет­ност ко­јом сам се ба­ви­ла чи­та­вог жи­во­та – твр­ди­ла је – би­ла је умет­ност бор­бе про­тив де­пре­си­је, емо­тив­не за­ви­сно­сти. Оно што ме за­ни­ма је осва­ја­ње стра­ха. Са­кри­ти се, су­о­чи­ти се, осло­бо­ди­ти се злих ду­хо­ва, по­сти­де­ти се, дрх­та­ти…”

У сво­јим ме­мо­а­ри­ма „Уни­ште­ње оца. Ре­кон­струк­ци­ја оца” на­пи­са­ла је: „Све оно што ра­дим ин­спи­ри­са­но је пр­вим го­ди­на­ма мог жи­во­та. Сви мо­ји ра­до­ви, све мо­је те­ме по­ти­чу из мог де­тињ­ства. Дра­ма­ти­чан од­нос са оцем (ре­ста­у­ра­то­ром ста­рин­ских го­бле­на), стал­ним по­се­ти­о­цем јав­них ку­ћа и ко­лек­ци­о­на­ром љу­бав­ни­ца(од ко­јих је јед­на, у уло­зи гу­вер­нан­те, го­ди­на­ма де­ли­ла по­ро­дич­ни кров са оста­лим чла­но­ви­ма по­ро­ди­це) ре­флек­ту­је се у ра­до­ви­ма умет­ни­це. По­ме­ни­мо „Уни­ште­ње оца” (1974) и рад из де­ве­де­се­тих го­ди­на где Бур­жоале­пу бур­жуј­ску ку­ћу сме­шта у ка­вез, ко­ји нат­кри­љу­је ги­љо­ти­на.

Ње­ни огром­ни ме­тал­ни па­у­ко­ви кра­се га­ле­ри­је ши­ром све­та. Иако ове скулп­ту­ре на мно­ге оста­вља­ју за­стра­шу­ју­ћи ути­сак, пр­ви па­ук из чу­ве­не се­ри­је, „Ма­ман”(са­да ис­пред На­ци­о­нал­не га­ле­ри­је у Ота­ви), пред­ста­вља оду умет­ни­чи­ној мај­ци, же­ни пу­ри­тан­ског вас­пи­та­ња, а за ко­ју је умет­ни­ца би­ла из­у­зет­но ве­за­на (на­кон мај­чи­не смр­ти по­ку­ша­ла је са­мо­у­би­ство ба­цив­ши се у ре­ку). „Па­ук ме асо­ци­ра на мо­ју мај­ку, ка­за­ла је Бур­жоа, за­то што је па­ук жи­во­ти­ња ко­ја пра­ви сво­је клоп­ке у угло­ви­ма: угло­ви да­ју си­гур­ност. Али мо­ја мај­ка ни­је ухва­ће­на у клоп­ку, на­про­тив, она је та ко­ја по­ку­ша­ва да на­ма­ми дру­ге у клоп­ку. Као па­ук, мо­ја мај­ка је би­ла мно­го спо­соб­на. Би­ла је ин­те­ли­гент­на, стр­пљи­ва, ко­ри­сна и ра­зум­на. Би­ла је нео­п­ход­на као па­ук”.

Сто­га не чу­ди што и ве­не­ци­јан­ску из­ло­жбу отва­ра ве­ли­ки че­лич­ни па­ук (2003). У сјај­ном ам­би­јен­ту фон­да­ци­је Ве­до­ва (бив­шем ма­га­зи­ну со­ли)из­ло­же­на су но­ви­ја де­ла умет­ни­це, ве­ћи­ном ре­а­ли­зо­ва­на на тка­ни­ни, као што су „Fa­bric dra­wings” на­ста­ла од 2002. до 2008: ми­сте­ри­о­зне ме­ша­ви­не у ко­ји­ма се пре­пли­ћу сли­ка, ко­лаж, скулп­ту­ра и фе­тиш. Пу­бли­ку оче­ку­је су­срет са та­јан­стве­ним мон­та­жа­маи ко­ла­жи­маод де­ло­ва оде­ће ко­ји су при­па­да­ли умет­ни­ци и ње­ној мај­ци, от­кри­ва­ју­ћи ин­тим­ну и сим­бо­лич­ну при­чу– ре­ин­кар­на­ци­ју про­шло­сти и де­тињ­ства.Ту су и ско­ра­шњи ра­до­ви „Cel­las-con­ci­o­us and un­con­ci­o­us” из 2008.где Бур­жоа по­мо­ћу пла­стич­них де­ко­ра­ци­ја тка­ни­не успе­ва да је тран­сфор­ми­ше у сен­ти­мен­тал­не алу­зи­је – на мај­ку, од ко­је је на­сле­ди­ла ин­те­ли­ген­ци­ју, и на оца, од ко­га је „до­би­ла” без­ум­но ср­це.

Сне­жа­на Си­мић