Опасни романтик

Филм „Возач” (Drive), успешан амерички излет данског редитеља Николаса Виндинга Рефна,познатог по филмском серијалу „Pusher”,сниманом у Копенхагену, од оне је врсте крвавогакционог драмског трилера који са лакоћом проналази своју армију обожавалаца. С једне стране,Рефн нуди омаж америчком акционом филму ноар из седамдесетих, а са друге – сцене крвавог насиља приближава црнохуморном рукопису Тарантина и Родригеза, с тим што се не игра и не преиграва попут ове двојице.

Овај филм о холивудском професионалном возачу – усамљенику који је дању каскадер а ноћу обавља наручене вожње у свету подземља,живећи релативно мирно све док не упадне у клопку лосанђелеског моћника пошто је прихватио да прати мужа своје комшинице – настао је према петпарачком роману Џејмса Салиса, у сценаристичким разрадама Хосеина Аминија и самог Рефна.

 Главни јунак је мистериозни херој са својом мрачном страном, осећајем за правичност и снажним поривом за вожњом. Он је неименовани протагониста, шкрт на речима. Он је  једноставно – возач. Када његов посао постане преопасан, он уме да покаже и све особине и инстинкте човека-животиње. Сву потребну харизму даје му глумац Рајан Гозлинг (запажен и у „Мартовским идама”), који улогу готово аутистичног каскадера гради призивајући неке од митских филмских јунака.

 Оно што је занимљиво у Рефновом филму јесте то што се под плаштом многобројних, потера, лудих вожњи, тучњава, пуцњава и сваколике акције, налази љубавна,готово романтична,срж. Романса која се дозирано, психолошки нијансирано и суптилно гради између возача и комшинице Ајрин (Кери Малиган) у контрапункту са около присутним насиљем. У том смислу, Рефном „Возач” је и један од лепших, али и најбруталнијих филмова о љубави.

 Најнеспорнији квалитети Рефновог филма леже у сјајној визуелној атмосфери, ликовном универзуму, пробраној музици, врсној тонској монтажи. Осим Рајану Гослингу и Кери Малиган, трећу главну улогу Николас Виндинг Рефн је поверио самом граду Лос Анђелесу,чију је топографију максимално искористио указујући да су ноћни неонски пејзажи, бетон, аутопутеви, јефтини мотели само неке од формула отуђења, а сви његови шумови, брујања и зујања, паралелна стварност улице и квартова огрезлих у криминалу и насиљу из којег нема изласка.

 Уз то, сваки Рефнов кадар је на свом месту и прецизно уклопљен у целину која је без сумње градирано брутална, иако је редитељ свесно избегавао механичко и нефункционално насиље и било какву врсту филмског мачоизма. У том смислу „Возач” је чак жанровско освежење, што је ретка појава.