Опера о Константину биће модерна

Дон Марка Фризину, римског композитора, сусрели смо јуче у Народном позоришту у Београду, на завршној проби пред премијерно извођење његове опере „In Hoc Signo“ (Под овим знаком), настале по либрету и у режији Дејана Миладиновића. Овај музички спектакл посвећен животу императора Константина, видећемо на великој сцени нашег националног театра 8. октобра у 19.30, као завршну свечаност прославе 1.700 година од доношења Миланског едикта, којој ће присуствовати председник Томислав Николић, патријарх српски Иринеј, представници верских заједница, високе званице из јавног и политичког живота. Марко Фризина је музички директор Папског Латеранског хора, као композитор се опробао у бројним жанровима, иза себе има богат опус сакралне музике. Написао је 20 ораторијума које је извео пред папама Јованом Павлом Другим и Бенедиктом Шеснаестим. Компоновао је за ТВ серијале и филмове са религијским темама у којима су учествовали Бен Кингсли и Ричард Харис. Има искуство и са рок мјузиклом „Божанствена комедија“ по Дантеу, а стварао је и за познате певаче као што је Мина и писао аранжмане за Андреу Бочелија.

Пожелели сте да баш Ви компонујете оперу „In Hoc Signo“? Да ли Вас је инспирисао либрето, лик Константина, или чин његовог преображења? –Либрето садржи важну и вишеслојну причу, не само о историјском догађају пре 1.700 година, већ значајну и за наше време. Највише ме је у Миладиновићевом либрету дирнула идеја о нади која се рађа у временима кризе и велике патње. Музика у једној опери има улогу да ствара осећања, која су скривена у речима. А овај текст садржи такве емоције у себи, које је могуће музиком пренети у наше време и дотаћи срце свакога. Крст као симбол љубави и братства поручује да се у њему људи могу пронаћи и данас. Лепо је и то што је господин Миладиновић православац, а ја сам католик, али ни једног тренутка у раду нисмо имали осећање да између нас постоје разлике. „In Hoc Signo“ у вашој земљи где су људи живели у великим патњама носи поруку наде, љубави и пријатељства.

Шта сте од особина Константина, његове мајке Јелене и супруге Фаусте, посебно истакли својим музичким рукописом?

Јелена је жена и мајка која са собом носи мир и љубав, Фауста је немиран лик, контрадикторна је и жели да буде верна свом мужу, али је у исто време заљубљена у његовог сина. Константин је човек од власти, моћан, који унутар политике и различитих намера открива да вера његове мајке може да има велики значај, за њега и његово царство. Важан моменат је када Константин среће Уходу који се пред њим моли. Та молитва дотиче императорово срце и он схвата оно што њему самом недостаје. На крају живота прихвата хришћанство препуштајући се и говорећи: „Господе, ти си победио!“. За крај деца певају химну са речима: „Ми смо семе наде“.

Потичете из земље где је опера цењена, Ви први пут компонујете у тој музичкој форми. Да ли сте унели неке новитете? –Опера је врло популаран жанр, али је у последње време компоновање опере постало интелектуална ствар, ствар рација. У овом делу које ћете видети желео сам да направим музику блиску осећањима, али да буде и модерна и популарна. Музиком се може много рећи, причати о нади, братству и вери, као у овом случају. Желео бих да подвучем да је ово први пут да се ствара опера базирана на вери, нади и братству, а писана је на класичан начин, састављена од 15 слика, са првом сценом рођења паганина и последњом – рађањем хришћанина.

Ви сте музички директор Папског Латеранског хора, како изгледају ваше дужности?

Капелник сам и радим са хором у катедрали Сан Ђовани ин Латерано, у римској диацезији. Много пута и у служби папе, а то се дешава зато што је Рим, чудесан град. Прошло је три деценије од како сам формирао хор који броји 250 чланова, са којима имам пуно концерата у Италији и иностранству. Желим помоћу музике да говорим о вери, јер је то чин љубави. Пишем пуно музике разноврсног жанра, чак и за неке важне певаче, као што је Мина, која је певала „Магнификат“, а писао сам и аранжмане за Андреу Бочелија, потом филмску, али и музику за концерте и мисе. Био сам задовољан кад сам чуо да се моје песме преводе и изводе у Хонг Конгу, на Хаитију, у Турској. Моја музика говори све језике и путује тамо где ја никада нисам био.

------------------------------------------------------------------

„In Hoc Signo“ три вечери узастопно

Оперу „In Hoc Signo“, по либрету и у режији Дејана Миладиновића, на музику дон Марка Фризине, извешће ансамбл Опере Народног позоришта у Београду, под диригентском палицом Дејана Савића, 8, 9. и 10. октобра на сцени националног театра. У великом солистичком ансамблу издвајају се улоге цара Константина (баритон Марко Калајановић, у алтернацији Вук Зекић), Јелене (мецосопран Наташа Јовић), Фаусте, друге Константинове жене (сопран Сузане Шуваковић Савић). Константин Костјуков потписује кореографију, док ће костиме из фундуса Народног позоришта обогатити Македонска Опера и Балет из Скопља и Опера Хрватског народног казалишта из Осијека. Сценографи су Дејан Миладиновић и Мираш Вуксановић.