Мој рад је, заправо, најпре препознала публика у Београду. Сећам се са којим емоцијама смо гостовали са „Класним непријатељем”, давне 1982. године, или са представом „Ја нисам ја” две године касније. Тада су све моје значајније представе гостовале у Београду. Иако нисам боравио у Београду више од двадесет година, моје представе су долазиле на гостовања, приказиване на Битефу... И ето, надао сам се да ћу коначно успети да дођем у Београд, поводом овог гостовања али имам пробе у Загребу. Радим „Глембајеве” у ХНК и с обзиром на големи успех београдске представе о којој сад сви говоре: нема зезања, морамо да радимо! – каже словеначки редитељ Вито Тауфер.

Словенско народно гледалишче из Љубљане гостује вечерас и сутра увече у београдском Југословенском драмском позоришту са две представе два најзначајнија словеначка редитеља средње генерације: Вита Тауфера и Диега де Бреа. На сцени „Бојан Ступица” вечерас ће у 20.30 часова ансамбл СНГ-а извести представу „Кад сам био мртав” Ернста Љубича, у режији Диега де Бреа, док ће сутра увече на сцени „Љуба Тадић” у 19 часова наступити са комадом „Платонов” А. П. Чехова који прича о узбудљивом, али меланхоличном животу неверног учитеља Михаила Васиљевича Платонова. Режију  потписује Вито Тауфер.

Шта је пресудило да ради Чеховљевог „Платонова”, питали смо Вита Тауфера, будући да није реч о Дон Жуану, већ Хамлету који није у стању да донесе одлуку?

– У љубљанској драми нисам радио 10 година па сам тражио комад који би био добар изазов за што већи број добрих глумаца. Оригиналан „Платонов” у Словенији још није игран и не само да је невероватно актуелан него нам баца потпуно ново светло на Чехова, па и његове касније „зрелије” драме. У „Платонову” су зачеци готово свих каснијих драма и ту схватамо зашто је Чехов инсистирао да су његове драме заправо комедије и водвиљи. То је, заправо, млади Чехов који је живео у друштву које је пуцало по шавовима и тражило алтернативе. Чехов је знао да нема спаса у морализирању, поједностављивању и идеологизацији. Зато га нису прихватали ни са леве ни са десне стране. Драма „Платонов” је по форми хибрид старих класичних, нових и будућих драмских, позоришних форми, водвиља, ибзеновске драме, драме апсурда – каже Тауфер и додаје:

– Главни лик Михаил Васиљевич Платонов, иако је питање да ли драма уопште има индивидуални главни лик или је то друштво у целини, састављен је од свих могућих драмских архетипа, а у ствари је нереализовани провинцијални интелектуалац. Нико и ништа! Празан простор у који сви, углавном жене, пројектују своје наде, снове, утопије. И заједно са њим се све стропошта у ништавило. Прича заправо подсећа на ове наше политичаре.

Будући да је током богате каријере Вито Тауфер режирао у свим републикама бивше Југославије и био и остао радо виђен гост на позоришним фестивалима поменутог простора, цењеног уметника питали смо како види, односно коментарише позоришни тренутак на простору бивше земље и зашто му прошлост није симпатична?

– Не видим баш пуно, па нећу ни да коментаришем. Седећи тамо у Словенији осећам јаку клаустрофобију. И не желим да мистификујем прошлост и препуштам се носталгијама, али руку на срце ово ми изгледа сувише досадно. Волим историју. Али својом прошлошћу не волим да се бавим. Више ме интересује будућност, нове перспективе. Ипак, ако искрено размислим ни то ми данас не изгледа баш ружичасто. Али се искрено трудим.

А да ли позориште може да промени свет, односно, како преживети ова турбулентна времена, Тауфер је одговорио:

– Позориште не може ништа да промени. А гледајући Чехова или Шекспира или Софокла, ни свет не може да промени позориште. Позориште ће преживети. Без бриге. Биће увек потребе за ритуалима, лепотом, огледалом, забавом, дружењем, биће увек радозналости, егзибиционизма, крвожедности... А можда је најбоље да у вези овога питања цитирам Чехова: „Нећемо бити шарлатани и јасно кажимо како ништа на овоме свету није могуће разумети”. Рекао је још: „Ја сликам живот какав је и ни корак више... човек ће постати бољи ако га покажемо таквог какав је.”

У чему да тражимо лек, наду, утеху?

– Не знам... Чехов је градио школе и болнице – каже Тауфер.

Борка Г. Требјешанин