Погледајте на пример – пацова. У правом плану језиви зуби, затим проницљиве очи које пробадају, канџице,синоним за копкање нечисте савести, сналажљив, интелигентан, речју- идеалан књижевни јунак.

Биће страшно, па опет тако везано за човека, које живи у лавиринтима испод његових ногу, прати га кроз историју, преживљава уз њега.

У будизму је пацов онај који се појављује пред ликом умирућег Буде. Према другој легенди, хиљаде пацова из светилишта Караи Ма у Бихару, у западној Индији, представљају умрле песнике, који у својој животињској инкарнацији чекају на повратак у лик песника – чаробњака. Пацов је јунак и у делима Кафке, Елиота, Камија, Џојса, Анджеја Зањевског.

Ове године, „Чаробна књига”, из Београда, објавила је роман америчког писца и филозофа Сема Севиџа „Фермин, Авантуре велеградског пробисвета”, а њен главни јунак је пацов.

Ферминова алегорична прича није само критика изанђале хуманости и отуђености света, то је и омаж књижевној уметности, управо са становишта јунака који дословно прождире књиге, пошто их прочита.

Јер, Фермин је живот започео у леглу смештеном у једној старој бостонској књижари, хранећи се папиром. Као модел за литерарну, Севиџу је послужила стварна књижара „Братл”, која је постојала на Тргу Сколеј у Бостону. Суочен са рушењем читавог кварта, њен власник Џорџ Глос делио је људима све књиге које су могли да однесу за пет минута. У Севиџовој причи, шездеесетих година прошлог века, стари Трг Сколеј био је стециште боема и аутсајдера, баш какав је и Фермин.

Док су његова браћа трагала само за храном и телесним опстанком, Фермин је књигама дозвољавао да улазе у његове снове, а понекад сањао и себе у књигама.

„Скокнуо сам до Данијела Дефоа у Лондон да ме поведе у стручни обилазак куге. Људи су умирали као пацови, а и пацови су умирали као људи”. Плесао је са Наташом Ростовом, седео на прагу планинске колибе са Ту Фуом, сплаварио са Хаком и Џимом, прескакао векове, океане и континенте, све читајући. Фермин је, затим, пронашао истомишљеника, само још безнадно тужнијег, усамљеног писца Џерија Магуна.

На малом дечјем клавиру свирао му је Кола Портера и Гершвина, играо пред њим као Фред Астер, покушавајући да га отргне од туге. За Магуна, пацов је стварни пријатељ, али и симбол опстанка у његовој књизи. Наиме, Џери је аутор песимистичне визије научно – фантастичног романа „Легло”, у којем потомци ванземаљаца Аксионаца долазе на земљу да се спријатеље и поистовете са најдоминантнијом врстом на земљи. Ванземаљци процењују да су та преовлађујућа врста пацови, међутим, њихови потомци  страдају управо од људи, и заједно са глодарима. У Магуновој причи људски градови затим остају сажежени у пламену гнева Аксионаца, а епилог је смештен у 1985. годину, када је једино преживело биће на планети Земљи – норвешки пацов.

Слично, и у роману Сема Севиџа, који прстенасто обухвата ову приповест, са Тргом Сколеј и свим његовим вредностима, позориштем Ријалто, старим филмовима, умиру и Џери и Фермин, усамљени човек и његов једини љубимац.

Још озбиљнију, натуралистичку, и сасвим потресну визију живота пацова, тиме и човека, дао је Пољак Анджеј Зањевски. Упечатљиво, у једној слици романа „Пацов” (Народна књига) ове животиње долазе са свих страна – са крова, олука, из шупљина куће, трче да чују како човек свира флауту. Посебно је под утиском један oд њих (и овде је страшни глодар осетљив на уметност). Међутим, људи упадају у стан музичара, линчују га и разбијају му инструмент. Лепота и уточиште у музици, који су и глодаре за тренутак одвојили од ужаса преживљавања, нестали су, а ова последња исповест пацова, из пера Зањевског, већ и кроз само једну слику показује законе који владају у друштву, усамљеност другачијих, лаж и неправду, као и сулуду наду. Човек јесте биће способно за метафизичку чежњу и стварање најлепших вредности, али то је и једино биће способно да се смеје и да потпуно разори живот природе.

Зањевски полази од чињенице да су људи и пацови биолошки и психички рођаци, и да су обе ове врсте захваљујући управо својој виталности, снази и интелигенцији, истрајале милионима година еволуције, и усавршене завладале планетом. „...У животињама већ одавно не видимо партнере, већ једино биолошке механизме, предодређене нашим потребама и хтењима. Процењујемо да мудрост животиња вреди онолико колико су нам потребне. Створили смо огромне кланице, узгајалишта, фарме, кожаре, милионе места за убијање. Не само да смо надмени, него смо у природи и најокрутнији, при чему то третирамо као нормално стање...,” каже Зањевски.

Ако хоћете да видите како у некој земљи живе људи, погледајте између осталог како опстају животиње. А код нас оне су препуштене саме себи, без икакве су заштите; домаћа Божја створења најчешће су премет најокрутнијег садизма.

Марина Вулићевић