Реци ми шта једеш и рећи ћу ти ко си, изрека је која важи посебно за српске писце који о храни, изгледа, знају више од чувених телевизијских кувара – звезда и гастронома светског гласа. Знају због тога што осећају колико се храна природно сервира уз лепу реч, осмех, машту, креативност, козерски разговор; и колико су различита јела у вези са вишезначним српским простором.

Једно јело, па и најобичнија салата или сендвич, синтеза је наслеђа земље и њених плодова, духа и умешних прстију, па и путовања која показују давнашње плодне утицаје. Све се, ево, завршило на папиру, рецептима писаца, као уметничким сликама, раблеовским поетским надахнућем за свакодневицу читаоца, и то из пера више од стотину двадесет аутора свих генерација који су се радо одазвали позиву уредника колекције „Србија и коментари” Горана Петровића, издавачкој кући „Службени гласник” и приређивачу Миодрагу Раичевићу.

Тако је настала књига зборничког типа „Код српског писца, Кухињска дела”, крцата причама о рецептима, али и животу Србије и њених људи, обичајима и уметношћу. Почев од прича о пијацама, цицвари, пројари, „’лебу, масти и алевој паприци”, мафијашко-сицилијанском доручку, преко оних о нишком буреку, косовској пити, кајгани, свињској рапсодији, сарми, алаској рибљој чорби, па до приповести о тамишкој штуки са сувим шљивама, подварку са сувом рибом, шкембићима – свим чулима богато је дочарана Србија, шарена, мирисна, с њеним говорима и обичајима. Баш како је рекао Дејан Стојиљковић: „Роштиљ не једи северно од Ниша, печење не једи јужно од Ниша, а бурек једи само у Нишу”, подсећајући на то да је први бурек у овом граду направио, 1498. године, чувени истанбулски пекар Мехмед Оглу, по састојцима одређеним ферманом.

„Код српског писца” прво се упознајемо са начинима набавке добрих намирница, дакле, са феноменима пијаце и ценкања. Љубомир Симовић каже: „Пијаца није само место на којем се продаје и купује воће и поврће, живина и бели мрс... Пијаце се могу доживљавати и као велике изложбе на чијим су кантарима и тезгама изложене, живе ’мртве природе’. На пијацу се може улазити као у огромно позориште на којем се истовремено одиграва безброј представа, с монолозима пиљара…”.

Бошко Мијатовић саветује да се за ценкање треба обући лежерно, никако богато, како продавац не би био непопустљив, затим, да не треба жалити продавца нити веровати његовим причама, да уз „покерашко лице” треба глумити незаинтересованост, да роби треба наћи неку ману и „јавно је саопштити”. Све тако редом.

Већ „са рукама у брашну и литератури”, Мирослав Јосић Вишњић у својој причи, делу великог кулинарског мозаика, написао је приређивачу Миодрагу Раичевићу:

„Драги Мијо, дао си ми тежак и сладак задатак, јербо често волим да кажем како ни барено јаје не умем да огулим! Али кад је о писању прозе реч, онда варјача лети, шерпе су пијане, тигањ је усијан, а кутлаче коло воде. Кад једу, јунаци у мојим књигама једу поштено! У мојем ’Роману без роману’ гости су на менију имали око триста и седамдесет јела, а међу њима су и чрезвичајна чорба, пуста мамаљуга, Зонин пасуљ у црепуљи, шајкашка гужвара, даблинска супа од живинских изнутрица, лежбаба у тепсији, салашарске жмарице…”.

Милисав Савић подсећа на мудрост Казанове да је „прави обед врста радости која се дели с другима”, па приповеда о згњеченом посном пасуљу – папули, справљеном на књижевној манифестацији у Трстенику. Драгомир Антонић показао је да шта се све у Срба једе прстима, Басара – на колико се начина могу припремити во и зец, Жанета Ђукић-Перишић открила је ко се све окупљао на обедима у њеном стану, Вуле Журић причао је о састојцима шампионске бакине баклаве.

Све чудесно, врцаво, као што су то, уосталом и друге књиге колекције „Србија и коментари”, коју је уредник Горан Петровић осмислио по сопственим интересовањима. Посебност ових издања је у томе што настају у двојном ауторству и поједину тему осветљавају са научне и есејистичке стране.

– Желео сам да направим неку врсту српског Ташена, да окупим људе који познају и воле оно чиме се баве, историчаре, писце, музичаре, етнологе, познаваоце филма, па и фудбала. Чинило ми се да је било потребно изборити се за кубни центиметар простора у овој земљи у којој је све загађено политиком и естрадом, каже за наш лист Горан Петровић, набрајајући и књиге другог кола колекције, међу којима су и „Средњовековни путовођа” Радивоја Радића и Радослава Петковића, „Читање пророчанства” Бојана Јовановића и Мирка Демића, „Бити рокенрол” Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића.

За следеће коло најављује књигу о феномену великог дербија Партизана и Црвене звезде, Вулета Журића и Боже Копривице. У плану је књига о иконографији Титовог доба, историчара Предрага Марковића и Владимира Кецмановића, затим дело о вампирима Весне Марјановић, из Етнографског музеја, и писца Дејана Стојиљковића, као и издање лепог наслова „Види чуда”, планирано да изађе у неколико томова, у сарадњи са Народном библиотеком „Стефан Првовенчани” из Краљева. И ове књиге биће богато илустроване, за визуелно читање.

– У првом тому седам наших угледних писаца описаће по седам чуда из свог детињства, истиче Горан Петровић. 

Будући да ова „Гласникова” издања освајају и простор изван наших граница, (као што је у Хрватској лепо примљена књига професорке Миланке Тодић и Владимира Пиштала „Купите нешто и овде, Век рекламе”), Горан Петровић размишља и о могућностима њихових квалитетних превода на енглески, и пласирања у иностранство, на аеродроме, рецепције бољих хотела. О шанси да Србија буде упозната и са неке друге стране.