Запослени људи једва чекају празнике. Преводиоци, ако су у радном односу, једва дочекају те дане када не морају да иду на посао, да би се ударнички бацили на превођење. Тај дан је за њих празник – започињање превођења нове књиге, као рађање нове љубави. Mоже ли то бити замена за одмор, питамо Јелену Стакић која је превела 120 књига са енглеског и француског, добила награду за животно дело, а није је заобишла ни „национална пензија”.

– Нико нас за то не пита, таква нам је судбина, каже кратко.

Јелена Стакић о превођењу је говорила недавно у сусрету са публиком у Дому културе Студентски град. Сазнали смо тада да је по образовању психолог, са смислом за језик, али да не осећа задовољство када преводи психолошку литературу.

– Наравно, има изузетних француских психоаналитичара и енглеских антрополога. Али, социјална психологија, која до нас долази углавном преко америчких научника, написана је сувише претенциозним речником да би се рекле неке обичне ствари. У том случају треба познавати материју. Сећам се да је оралну фрустрацију, као устаљени термин у психотерапији, један наш колега превео као уснена прикраћеност. И шта ћете тад? – пита Јелена Стакић.

Зато је, као што је говорила преводилац Иванка Павловић, најбољи речник телефонски именик. Сетите се чији број треба да позовете у датом случају и сваки терминолошки проблем биће решен.

– Ево око чега сам ја ломила копља. У једној Сингеровој књизи реченица гласи: „Плакала је као млада на венчању”. Какво је то поређење и зашто би млада плакала сем ако није од радости? Распитала сам се и сазнала да су правоверним Јеврејкама секли косу на дан венчања, како не би биле привлачне другим мушкарцима – каже наша саговорница.

Од тражења значења и скривеног смисла, лепша страна посла је дружење са писцима. Са Мишелом Фукоом, познатим филозофом, чију је „Историју лудила” превела, радила је интервју у Паризу.

– Оставио ми је утисак духовитог и благонаклоног човека. Корисно је оно што ми је рекао: Трудим се да оно што пишем буде јасно. То је онда и преводиоцу водиља. Не пренемажем се са стилом, и знам да се не сме изгубити јасноћа.

Питамо је за крађе превода, ситуације када мале издавачке куће објаве ново издање неке књиге, препишу постојећи превод, и потпишу другог преводиоца.

– Књиге Ериха Фрома и Виктора Франкла преведене су у Хрватској, а онда су ти преводи у целости поновљени у Србији, а потписани су други преводиоци. Погледала сам нека врло карактеристична места, и уверила се!

Нашу саговорницу су једном звали и на суд да уради експертизу превода. Књигу „Посматрање човека”, коју је превео Александар Саша Петровић, поново је објавио један издавач, али је Петровићева ћерка Јелена Тинска приметила да је реч о очевом преводу, са незнатним изменама, и замолила Јелену Стакић за стручну процену.

– Петровић је преводио романе, драме, Шекспира... У тој књизи употребио је феноменалне изразе – обрвице чекињице, трепушке, трепавичице, а нови преводилац је све преписао, и то признао на суду!

О таквим и другим случајевима Јелена Стакић писала је у књизи о превођењу „Жедни преко воде” (БМГ, 2001). Демистификовала је ту помало свој рад, објашњавајући како се раније довијала, да не би неколико пута прекуцавала текст на писаћој машини. Наиме, наглас је преводила у диктафон, потом преслушавала и куцала, проверавајући да нису посвађани родови, бројеви и падежи.

Са компјутером је сада спас, па док преводи слуша и музику. Инструментална само долази у обзир – Скарлати, Моцарт или Бах. И даље је муче игре речи и док покушава да их преведе има утисак као да некоме објашњава крај вица. Зато је и прекрстила фразу прим. прев., знану као примедба преводиоца, у „примети преводиоца” – како је паметан, учен, како је нашао праву реч.

Јер, она увек чита та невидљива имена. Зна ко је превео одређену књигу, али признаје да се не сећа ко је режирао неки филм... Пошто од нечега мора и да се живи, ипак ће рећи да се не бави овим послом да би се обогатила. Ћерки у аманет, каже, неће оставити богзна шта.

– Оставићу јој речнике.

Мирјана Сретеновић

---------------------------------------

Птица ругалица и славац

Јелена Стакић превела је књиге „Ишчекујући варваре” Куција, „Лилит, мрачна мајка” Жака Брила, „Лудило удвоје” Јонеска, „Симболику у Библији” Пола Дила, „Као да убијеш дрозда” (у каснијим издањима наслов је промењен), и друге.

– Наш дистрибутер је филм, рађен према књизи, превео као „Убити птицу ругалицу”. Заповедни начин у наслову указује да треба потаманити тамо неку птичурину, а ауторка Харпер Ли је хтела супротно, да нагласи како је грех учинити неправду човеку, као што би био и убити птицу која никоме штету није учинила. Оригинал „To kill a mockingbird” ја сам превела као „Као да убијеш дрозда ”, mockingbird је дрозд, птица која подражава песму других птица. Словеначки преводилац је дрозда претворио у славуја и његов наслов је „Не убијај славца”.