U predstavi „Labud”, nesumnjivo dočekanoj kao senzacija u svetu igre, „uloge” su poverene i stvarnim labudovima. Poslednji put igrali su oni, u junu, na sceni pariskog Nacionalnog teatra Šajo. A čim ova sezona letnjih odmora prođe, eto njih ponovo pred publikom: na festivalu u Bijaricu, pa u Operi u Remsu, posle će malo „otploviti” i do Italije, a u bogatom kalendaru ove predstave vidimo i zakazani nastup u Palati festivala u Kanu.

U tom „Labudu” nema onog slavnog „Jezera” Čajkovskog. Ali, zato ima pravih labudova i vode na pozornici. Ne previše, taman dovoljno za „brčkanje” na sceni, na kojoj je šest ptica, belih i crnih, i šest balerina iz francuske kompanije „Geter”. Učesnici ovog neobičnog plesaigraju na muziku Ksvijera Rosela,a ideja za ovakav spektakl rodila se u glavi Luka Petona. Sa Marilen Iglesias-Breker potpisao je i koreografiju ove predstave.

Za Luka Petona, umetnika u dobrim srednjim godinama, kažu da je uvek gravitirao ka nekonvencionalnom, tako da one koji ga bolje poznaju ovakva predstava nije previše iznenadila. Tim pre što je i ornitolog amater opsednut pticama još od svog detinjstva, provedenog u Bretanji na obali okeana. Povezujući taj svet sa svetom igre, voli da kaže:„Po meni su igrači rođaci ptica”.

Svakako nije slučajno što je za junaka svoje predstave izabrao baš „rođaka labuda”, tu mitsku pticu koja je takav status stekla i u umetnosti igre, već samom činjenicom da je njeno ime ispisano u naslovu najslavnijeg svetskog baleta. S druge strane, takve stvari – igrač i labud licem u lice na sceni – kod autora, ipak, probude i razne sumnje i strahove. Realizacija ovakvog projekta podrazumeva i niz stvaralačkih avantura u tom procesu i, na kraju, ostaje ono najteže pitanje: kako će na predstavu koja nije kao druge reagovati publika?

„Moja zamisao je bila da pustim igrače i labudove da nađu zajednički jezik kojim će pomoći gledaocima da uđu u ovaj svet. Koji svet? Svet podsvesnog! Mit o labudu i u 21. veku veoma je živ u Evropi i severnim delovima azijskog kontinenta i mislim da je u tome i ključ uspeha baleta ’Labudovo jezero’. Isto tako verujem da naš spektakl ne uništava taj mit, čak ga na svoj način i osvetljava. Ovo meni liči i na listanje ’Metamorfoza’, ili barem nekih fragmenata iz čuvenog Ovidijevog dela”, rekao je Luk Peton.

Što se tiče igrača–labudova, oni nisu prolazili ni kroz kakve dresure, slobodno se kreću scenom, dok balerine, u stvari, svoju igru oblikuju prema njihovom pokretu. Jedna od njih, Katia Petrovik, ispričala je:„Prvo što smo radili bilo je da ih naviknemo na naša tela, da se ne uplaše čim neko podigne nogu i tek takvi oni su spremni za naš zajednički ples”.

Istina je, međutim, da je i četvoro stručnjaka za ptice bilouključeno u ovaj projekat, kao i prvakinja Baleta Pariske opereMari Anjes Žilo, tumač i Odete i Odilije, ili i Belog i Crnog labuda u baletu Čajkovskog. Svako je pomogao svojim savetima. Poznata balerina nije zaigrala sa Petonovom kompanijom, ali ih je redovno posećivala na farmi i isticala kako, dok pleše sa životinjama, oseća istinski dijalog, slično partnerstvu sa velikim umetnicima sa kojima se časkom razumete, znate šta će ko i kad uraditi. Zaista lepi komplimenti pticama od jedne uvažene Kraljice labudica.

Crni labudovi u predstavi poreklom su iz Australije i Novog Zelanda, manji su od belih, i za razliku od njih oni pevaju. Međusobno se ne pare, a kada se sretnu u vodi obično beli napadaju crne labudove. U „Labudovom jezeru” priča o tome ko je dobar a ko loš malo je drugačija, tako da crni labudovi kao da plaćaju cenu svoje boje i svih onih simbola koji uz nju idu.

Nije jednostavno igrati sa pticama, žale se rođaci igrači. Dve su čak i umrle u toku projekta, prirodnom smrću. Ili, recimo, dešava se da kada labudovi mužjaci napune dve godine počinju da pokazuju zaštitnički odnos prema ženkama i takvim „ponašanjem” mogu da ugroze predstavu. Zbog toga ih zamenjuju mlađim mužjacima sa većom scenskom disciplinom. Labudovi inače nisu jedine ptice u predstavama kompanije „Geter”. Na njihovom repertoaru je i komad sa vranama i čvorcima, takođe u određenoj korelaciji sa igračima ove trupe. I kada su na putu njih uvek prati ova ptičija menažerija, što je, kažu, jako važno jer povećava duh zajedništva u kompaniji „Geter”.