Поклон из Руме за Богдановича

У Сава центру, одмах пошто је слетео, пред новинарима се јуче после подне појавио Питер Богданович у друштву своје сестре Ане. Новинарску салу испунили су и грађани Руме, који су драгом госту Питеру Богдановичу од срца поклонили фотографије града у коме је рођен његов отац. Богданович на  питања одговара уморан, али расположен. Открива како је прво њему било понуђено да снима „Кума” и да Холивуд слабо разазнаје било које стране филмове па и српски. „Тамо једино знају Кустурицу”, каже Питер Богданович.

Последњи пут у Београду Питер Богданович, славни амерички редитељ, глумац, сценариста, критичар, писац и изнад свега – пасионирани гледалац филмова, боравио је 1975. када је,заједно са мајком Хермом, у Музеју савремене уметности организовао комеморативну изложбу цртежа и слика свога оца Борислава Богдановића, интимисте и импресионисте, Београђанина пореклом из Руме. Обилазећи град очевим стопама, дошао је тада и у „Политику“, задржао се у дугом разговору са новинарима, причајући им о чувеном разговору са Хичкоком, чврстом пријатељству са Орсоном Велсом, фасцинацији Џоном Фордом…

Повратак уметниковог славног сина (рођен 1939. у Кингстону, САД, где су из Југославије избегли због јеврејског порекла мајке) у Београд, на Фест који му организује ретроспективу, леп је и драгоцен догађај и прилика да неки нови клинци погледају његове филмове: „Последња биоскопска представа” (1971),„Месец од папира” (1973), „Што те тата пушта саму?” (1972), „Биоскоп за грош” (1976), „Дејзи Милер” (1974), „Маска” (1985), „Дан када су се сви смејали” (1981) и „Заљубљени поротник“ (1988), због којих је и славан и цењен. Прилика и за разговор са аутором узбудљивог холивудског живота (чувене су његове афере са женама –Поли Плат са којом има две кћерке, Сибил Шепард, Дороти Стратен и њеном млађом сестром –и његова банкротства), кога су својевремено амерички критичари називали вундеркиндом.

Ваљаност филма у Америци увек се најрадије мери новцем зарађеним на биоскопским благајнама, а Питер Богданович на то, за „Политику“ каже: „Амерички филм се прави за велику публику, за најшире масе гледалаца. У Америци се снимају филмови а да се при томе не филозофира. За разнородну америчкупублику мора да се снима разумљив и комуникативан филм. Ако га америчка публика прихвати и гледа, онда ће га лако гледати и остатак света. Ту се амерички филм разликује од европског. Европски филм често бежи у уметничку или у псеудоуметничку ексклузивност,што му ускраћује комуникативност. А када нема комуникације, нема ни публике. Амерички филм није интелектуално-медитативни, већ више инстинктиван и емотиван и зато тако лако осваја најширу публику.“

Када се потегне питање утицаја на филмско стваралаштво Богдановича, он ће хитро одговорити: „Орсон Велс,који је увек у мојим мислима,но ту су и Ернст Лубич и Бастер Китон, Буњуел, Џон Форд, Хичкок. Џон Касаветес је сјајан, сјајан је и Бергман,али га не волим, а ту је и Шаброл...“

Са ове временске дистанце, који филм Богданович сматра својим најуспешнијим? Одговор је јасан: „Што се критичара тиче,то је без сумње ’Последња биоскопска представа’, а када је зарада у питању ту је ’Што те тата пушта саму?’ без премца“. На нашуконстатацију да су Београђанке својевремено обожавале „Месец од папира“ и Рајана О’Нила, Богданович уз осмех каже да у то време и није био заинтересован да сними овај филм. Каже: „Пристао сам уз услов да се сценарио доста поправи, што смо онда и урадили.“

 Признаје да се његовим највећим филмским неуспехом сматра филм „Дан када су се сви смејали“, иако је он од великог значаја за његов приватан живот и трагедију коју је доживео. На дан завршетка снимања он је плакао. Дороти Стратен, „Плејбојеву зечицу“, Богдановичеву глумицу, велику љубав и музу, убио је љубоморни муж. Богданович је о вољеној Дороти написао књигу „Убиство једнорога“ (једна од 12 коју има у својој списатељској збирци), а овај догађај оставио је на редитељу велики ожиљак и имао последица по његову каријеру.

 Сада када га млађа генерација памти по улози психијатра у хит-серији „Сопранови“ и као уредника програма филмских класика на њујоршкој кабловској телевизији, шта може рећи о данашњем Холивуду?

„Не волим филмове великог буџета, недостатак финансијских лимита иде на штету уметности. Филмови су данас све инфантилнији, потписују их анонимуси који раде за велике компаније, а редитељска самосвојност у ономе што се зове ’савремени филм’, сасвим је изгубљена”, каже у разговору за наш лист Богданович.