Мотовун – Када је 1999. године основан од стране редитеља Рајка Грлића и Игора Мирковића, многи су мислили да ће то бити смотра пет филмова за само петоро људи. Међутим, већ те прве године су се ствари „измакле контроли”. Фестивал у средњовековном истарском градићу походило је већ тада седам хиљада људи и Мотовун филм фестивал је одмах стекао статус култног фестивала, места апсолутних филмских слобода.

Дванаесто издање отворено је синоћ на препуном главном градском тргу, спонтано и шармантно како Мотовуну и приличи, а наредних дана са филмском млађаријом која кампује под маслињацима и околним виноградима, сусретаће се и славни „монтипајтоновац” Тери Џонс, легендарни филмски сведок панка Џулијен Темпл, британски редитељ Колин Кенеди, продуцент Сајмон Пери, читав породични клан Шербеџија, Радко Полич, Намик Кабил, Јан Цвиткович, наши редитељи Срђан Карановић, Саша Хајдуковић, Срђан Спасојевић, Срђан Драгојевић, Ана Марија Роси и продуцент Ненад Дукић, али и румунски писац, сценариста и редитељ Разван Радулеску (посвећен му је посебан програм), кога сматрају идејним творцем румунског новог таласа...

– Већина фестивала определила се за разложну, ужу профилисаност. Ми нисмо. Руководећи се давно изреченом назнаком Рајка Грлића по којем се „Мотовун никада неће и не сме профилисати!”, одлучили смо се да наставимо са политиком шареног хаоса, веселог и покаткад шокантног еклектицизма, где се филмови не бирају по томе што припадају неком географском поднебљу, роду или жанру, него их чињеница да су у Мотовуну „генетски мутира” и, надамо се, претвара у примере нашег интуитивног жанра „мотовунских филмова”, каже селектор Јурица Павичић, филмски критичар „Јутарњег листа”, писац и колумниста.

Захваљујући оваквом програмском опредељењу, у Мотовуну је ове године могуће видети и шведски трилер „Мушкарци који мрзе жене”, контемплативни филм о азијском анимизму „Ујак Бунми који призива своје претходне животе” Апичатпонга Верасетакула, иначе овогодишњег канског победника, фантазмагорични „Улазак у ништавило” Гаспара Ноеа, документарце попут „Црвене капеле” или црне комедије „На почетку” која говори о корупцији у изградњи аутопутева и улица... Међу филмове од којих се 17 такмичи за награду „Пропелер Мотовуна”, Павичић је укључио и оне у којима продукцијски или копродукцијски учествује и Србија: „Беса” Срђана Карановића, „Флешбек” Александра Јанковића, „32. децембар” Саше Хајдуковића (Бањалука), „Српски филм” Срђана Спасојевића, „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије и омнибус „Неке друге приче” пет ауторки из региона.

– Иако наш фестивал ретко када унапред нешто тематизује, по правилу се сваке године догоди да нека тема сама исплива у први план. Мислим да је то ове године религија. Смрћу утопијских идеологија и нарастањем кризе глобалног капитализма, религиозност је мутирала од изумируће наваде у снажну политичку и културну чињеницу, а овогодишњи Мотовун проматра како се то манифестује – каже Павичић. Селектор ову тезу поткрепљује и примерима „Лурда” аустријске редитељке Џесике Хоснер који без ругања, веома суптилно, приказује духовну и материјалну економију чуда, филма „Хедвик” Бруна Думона који се бави психологијом фанатизма, „Октобра” Данијела и Дијега Веге који укршта руску духовност са живописним колоритом латиноамеричког (перуанског) католицизма и сардинијског филма „Четири лица” Микеланђела Фрамартина који осликава медитеранску, фрањевачку скрушеност...

Филмове у главном програму оцењује жири на чијем је челу легендарни словеначки сниматељ и редитељ Карпо Година, а чланови глумица Наташа Дорчић и сценариста и монтажер Душан Транчик. Новина је награда „Бауер” која ће се од ове године додељивати најбољем филму у региону за претходну продукцијску годину (кандидати из Србије су „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” Мирослава Момчиловића и „Едит и ја” Алексе Гајића), о чему одлучује бирачко тело састављено од четрнаест професионалаца, међу којима је и редитељ Срђан Драгојевић.

Од паралелних програма на фестивалу ваља издвојити и новоуведени „Ангажовани Мотовун” који нуди активистичке и ангажоване филмове, а основан је са намером да се скрене пажња на горуће социјалне проблеме којима медији не желе да се баве или не умеју адекватно да их представе. Тако ће се у овом програму наћи и филмови који говоре о трговини људима, студентској блокади и борби за бесплатно високо образовање, о угроженим групама, насиљу над тамнопутим женама акхадамског порекла у Јемену, о пет милиона америчких пензионера који су изложени свакодневном насиљу и заточеним женама у Зимбабвеу које су изложене тешкој политичкој и физичкој тортури...

Фестивал у Мотовуну траје до 30. јула, све главне пројекције су на два градска трга под отвореним, звезданим небом. Гужва по уским градским улицама траје 24 сата. Официјелна одећа су кратке панталоне, патике и јапанке, дуги говори су строго забрањени, а главно фестивалско јело су кокице.