Поперов течај и драматург у оставци Ненад Прокић

На једној конференцији земаља Јужне Америке, представници регионалних сателита Сједињених Америчких Држава напали су представнике Венецуеле, оптужујући их за све и свашта.

Представници Венецуеле су се председавајућем конференције обратили речима:

„Немамо о чему да разговарамо са овим кловновима. Ако желите расправу на поменуте теме, следећи пут позовите власнике циркуса.”

За разлику од офанзивне Венецуеле, Србија је земља у жестокој дефанзиви, па се, тако, испоставља као нормално да мисли Карла Попера слушамо у слободном тумачењу Ненада Прокића.

И док се драматург у оставци барем формално држи цитата великог учитеља, ствар још и има неког смисла. Да не помињемо људску сујету којој прија сазнање како је идеолог „отвореног друштва”, „у свом дому у Сарију поред Лондона”, а користећи поверљиве документе, дошао до закључака сличних ставу који је у тексту „Ако је Принцип био скуп, колико је коштао Обилић”, без приступа тако „ексклузивној” грађи, изнела моја маленкост.

Принцип, дакле, ни по Поперу, није крив за Први светски рат.

Занимљиво је како се, када одлуче да буду искрени, идејни креатори овога у чему живимо суштински не разликују од „полазника моравске вечерње историјске школе”.

Идеолог Новог светског поретка Збигњев Бжежински, на пример, у књизи „Велика шаховска плоча” отворено признаје да су приче о људским правима и сродне теме од којих живе армије колонијалних НВО кловнова обична шарена лажа, а како је је једини циљ те шараде освајање територија и одржавање контроле над поробљеним становништвом.

Када то каже неко други – аутоматски постаје „ксенофоб”, „фашиста”, „назадњак”...

Као што, међутим, јавно признање Бжежинског не утиче на промену праксе његових следбеника, тако ни интимно поверавање Карла Попера свом „младом балканском пријатељу” неће утицати на ревизионистичко оптуживање Србије за Први светски рат. Гомиле иностраних и домаћих кловнова наставиће да играју своје трагикомичне улоге, ширећи безочну лаж.

О Обилићу који „није постојао, али је био штетан”, о томе како Принцип, иако није изазвао рат, јесте одговоран за жртве тог рата, и сличним „метафизичким” питањима којима се бави у наставку свог реаговања, творац антологијске синтагме „Србија са Србима или без њих”, од Карла Попера, очигледно, није чуо ништа, па нема смисла да му се одговара.