Последњи грех госпође Илке

Име Јелена Марковић могла би да носи било која девојка из суседства, међутим, имала га је и једна жена, звана Илка, која је у српску историју ушла као неуспешна атентаторка на краља Милана Обреновића, и као осветница свога покојног мужа Јеврема Марковића, осуђеног и стрељаног без довољно доказа 1878. године, због учешћа у Тополској буни. Илка Марковић је четири године планирала убиство краља, пуцала је у њега у цркви са неколико корака удаљености, и промашила, а даљи напад спречио је Драгутин Франасовић, краљев ађутант. Управо је заборав Илкине трагичне личности инспирисао Драгољуба Стојковића да напише свој први роман „Случај госпође Марковићке: Последњи грех”, с поднасловом „Београдска трагедија”, који је објавила издавачка кућа „Порталибрис”.

– Сигуран сам да је тадашња наша интелигенција била склонија Јелени Марковић него краљу у читавој тој причи, јер је сама њена смрт заударала на краљево лицемерје – каже аутор за наш лист. 

Стојковићево виђење Илкине судбине почиње четири године од Јевремовог погубљења, у тренутку када се она, нагнута над мужевљеву необележену раку негде поред Аранђеловца, коју откопава како би поново достојно сахранила тело, заклиње да ће га осветити. Од тог тренутка опсесија Јелене Марковић постаје „лудило у којем је било система и злочиначког промишљања”, које ће навести краља Милана да је осуди на смрт, затим да је лично помилује и казну преиначи на двадесет година робије, да би двадесетак дана касније била нађена убијена у затвору, обешена о пешкир. Тако да се претпоставља да је Јелена Марковић заправо убијена. Када је телеграм о њеној смрти стигао у Београд, земунске новине пренеле су ту вест, а београдски абаџија Панта Живковић викао је насред Теразија да је Илка удављена у затвору.

– Одлучио сам да напишем овај роман пошто сам одгледао филм Здравка Шотре „Илка”, и схватајући да ова потресна прича не заузима место које јој припада. Често се мало зна о догађајима из не тако давног раздобља наше историје, о времену које је овековечено у дневној штампи, у службеним и полицијским белешкама, када су се докази користили у политичке сврхе, а лако су се и губили. И Јеврем Марковић, Јеленин муж, убијен је без доказа, а осудило га је то што је био радикал, склон Карађорђевићима. Причало се да је говорио: „Када са својим пуком кренем ка Београду, Милан ће препливати Саву”. Илка Марковић је у мају 1882. године мужевљево тело пренела у породичну гробницу, а 11. октобра, на свој тридесет осми рођендан, пуцала је на краља Милана – истиче Стојковић.

Роман о последњем греху учињеном према госпођи Марковићки слика једно ауторитарно време, када је после покушаја атентата по Београду и Јагодини хапшено „све што мрда”. То је према ауторовим речима историјска фикција, заснована је на истини, али приказује и оно што је могло да се деси. Јунаци ове прозе су Бранислав Нушић, Анастас Јовановић, Драгутин Франасовић, Лена Книћанин, једна од најлепших жена у Београду тога доба, удовица краљевог ађутанта Антонија Книћанина, и као најнегативнији – управник казнионице Илија Влах. 

– Податке сам проналазио у Историјском архиву Београда, као и у записнику са суђења Илки, неколико стотина страница руком писаних које је било тешко растумачити – објашњава Стојковић, додајући:

– За Лену Книћанин прича се да је подржавала Илку, али према документима то ипак није било тако. Наиме, она је написала писмо упозорења да Илка припрема атентат на краља Милутину Гарашанину, министру унутрашњих дела, који је није озбиљно схватио. Писала је посланику у Петроград Ђури Хорватовићу, који је то такође прокоментарисао као фантазирање „женске памети”. Србија је у то време била тоталитарна држава, што је у неку руку једино држало под контролом друштво које се тек развијало по европским мерилима. Милан Пироћанац, који је у том тренутку био председник владе, а касније и адвокат краљице Наталије у бракоразводној парници против краља Милана, говорио је да је у парламенту владала хајдучија. Невоља је била и у томе што је краљ Милан био сујетан и врло осветољубив човек, а то је поред осталог и показао начином на који је угушио Тимочку буну.

Нушић у Стојковићевој књизи има улогу „копче” међу ликовима: он је допао затвора због песме „Два раба” која се краљу Милану није свидела, на старање Илији Влаху, који је казнионицом управљао и кад је Илка убијена; тако да је послужио као инсајдер из затвора. Нушића и Јелену, пак, повезује и пуковник Драгутин Франасовић – он је човек који је спасао краља у Саборној цркви, спречивши Илку да пуца други пут, док је сахрана Франасовићеве мајке подстакла Нушића да напише поменуту песму, што га је „препоручило” за Забелу.

– У предговору Нушићеве „Протекције”, коју је писао у затвору, прочитао сам о управнику Илији Влаху, ту је и оно чувено писмо у којем се Нушић обраћа тадашњем министру унутрашњих послова Гиги Гершићу као ујаку. Гершић је био ожењен његовом бившом ујном Марином, која је остала удовица, па се преудала за министра. О Влаху нисам много знао, осим да је био „бркат и по злу чувен”. Ја сам од њега направио правог негативца – напомиње аутор.

Историја је љубав и омиљено занимање Драгољуба Стојковића, који напомиње да ће се његова нова књига звати „Породична историја уметности”, говориће о фамилији која се традиционално бави пљачком гробова, док њени чланови чак студирају археологију, да би боље „радили свој посао”.