Неком је Сиднеј тамо негде на крају света, али не и младом композитору Ивану Бркљачићу. На крилима своје музике, недавно је стигао и до аустралијског града, где су његовом композицијом „Jinx” („Баксуз”)отворени Светски дани музике, најстарији и најпознатији фестивал нове уметничке музике. Ти „Дани” трају већ 87 година, селе се из града у град, а овогодишњи су почели у сали Сиднејског конзерваторијума, где је Бркљачићево дело извео ModernMusicEnsamble са диригентом Дерилом Пратом.

„Jinx” је једна од пет композиција које је жири Удружења композитора Србије послао селекторима фестивала, а они су одабрали ту. Ево и кратког описа музичких догађаја у Сиднеју:

– Током десет дана изведено је више од сто композиција. Ту су различити звуци, програми, идеје, концепције... Од извођача посебно ћу памтити изванредни домаћи ансамбл Offspring. Кад је о мом „Баксузу” („Jinx”) реч, не знам каква му је даља судбина. Са уметничком музиком то не иде брзо и лако. Први ехо је мејл који је стигао од перкусионисте из оркестра који је  свирао на отварању. То је један Кинез из Макаа који ме сада моли да му пошаљем своју музику и предлаже сарадњу...

Откуд наслов „Баксуз”? – не одолевамо да не упитамо.

– Написао сам ту музику 2004. године у ситуацији када сам завршавао магистарске студије и када она није имала никакав простор за пласман у овој средини. После много написаних композиција које су завршавале у фиоци, ја сам се заиста осећао као некакав баксуз који све то узалуд ради. Анализирао сам и свој композиторски процес, тражио где је проблем. Тако је настала композиција чији се ставови зову: Ентузијазам, Идеја, Проблем, Процес и Нада. Убрзо је примећена, у иностранству, позван сам на Остравске дане нове музике, у Чешкој, а после је дошла и београдска Међународна трибина композитора. „Баксуз” се није показао таквим, одвео ме је и до Аустралије – прича кроз смех.

Иван Бркљачић је асистент на ФМУ, а постао је и селектор Трибине композитора. Са те позиције, добро упућен у токове савремене музике, овде и у свету, каже нам:

– Она је неминовност, она опстаје, за то не бринем, али свуда је велики проблем како је приближити обичном слушаоцу. На фестивалима најчешће видите профилисану, елитну публику. Ја лично, кроз своју музику и као селектор фестивала, радим на томе да се наш аудиторијум прошири. Зато је важно да наша Трибина буде увек свежа и да има шта да понуди широј публици. Ове године везали смо се мало за музички театар.

То подручје веома му је блиско, пуно је такве музике писао и може се чути у готово свим београдским позориштима. Посебно у представама редитељке Алисе Стојановић. Њихова сарадња почела је са „Амадеусом”, у БДП, а синоћ су имали премијеру у Подгорици. Зове се „Више од терапије”, прича виђена и у филму Роберта Алтмана.

Не прескочимо ни то да је Бркљачић најмлађи лауреат престижне Мокрањчеве награде, за композицију „Када се седам пута дигне завеса”, те да је написао „Cuttingedge”, „Где је ДЛМ?”, „Откуцаје давно заборављеног сата”, „SunKing” за женски хор... Или за Колегијум музикум који је овај омаж Битлсима, са парафразама њихових песама, са успехом певао у пет градова у Шведској. Али, овде никад. А Битлси и слични имају додирне тачке са овим опусом из друге музичке сфере. Прилика је то да чујемо како није пропао рокенрол у глави и души Ивана Бркљачића:

– Та музика присутна је и у докторском раду који спремам. Једноставно, васпитаван сам на рокенролу, носим га у себи, и то утиче на музику коју стварам. Још у основној школи имали смо рок састав (радни наслов „Квадрати”), чији смо фронтмени били Гордан Кичић и ја. Он је после отишао у глумце, ја у неке друге музичке воде. Данас смо кумови и повремено наступамо, али само за пријатеље, као недавно на свадби нашег друга. Гордан је иначе јако добар и на музичкој позорници.

М. Шеховић