„Само гледај да сала буде пуна”, речи су којима је пре много година Љубомир Муци Драшкић, тадашњи управник Атељеа 212, дочекао новог благајника ове куће Ивана Гауса. А да су позоришне сале пуне из вечери у вече говори податак да се све представе са месечних репертоара распродају у претпродаји, као што је потврдила и наша недавна анкета. И тако из месеца у месец, из године у годину.

Раније су синдикати куповали карте за своје запослене, сада су ту праксу наследиле поједине фирме. Значајно место у продаји карата заузео је и сајт „Клуб љубитеља позоришта” који нуди продају улазница са попустом, картице, многобројни пунктови, улични промотери...

Ко чини позоришну публику? Да ли је одлазак у позориште и даље ствар престижа? Да ли једна иста публика циркулише позоришним салама, каквог је материјалног стања, односно којем друштвеном слоју припада, тема је многих истраживања. Тако и на сајту Завода за проучавање културног развитка пише да би требало спровести истраживање „Позоришна публика у Србији”, уз напомену да је тема сложена, с обзиром на то да је недовољно истражена код нас.

– Људи воле да романтизују тај феномен и приписују идеји о позоришту као прибежишту, или месту за утеху у суровој реалности. Мислим да је ту, ипак, реч о добро организованој продаји. Позоришта више, готово и да не продају карте на благајнама. То је реална чињеница, осим неколико екстремно комерцијалних позоришта. Ми смо одавно ушли у неку врсту тржишне трке. Карте за своје представе продајемо унапред. Када су дечја позоришта у питању, позориште је једно од најбољих места на које можете да одведете дете, а да будете сигурни да му се ништа опасно неће догодити. То је вид додатних активности које родитељи и наставници бирају. Тешко да по цени карата које ми нудимо можете да одете у играоницу или на неко друго место. Цене улазница се нису мењале већ неколико година – каже Ања Суша, редитељка и управница Малог позоришта „Душко Радовић” и додаје:

– Позоришта су се приближила другим садржајима. Можете тако да видите да се улазнице за многа позната позоришта продају у великим шопинг центрима. Театарске куће су ушле у конзумеристичку сферу, приближили су се неким другим производима. Мислим да је та институција доласка на благајну, или резервисања карата унапред, готово сасвим изумрла, што не мора бити лоше само по себи. То је једноставно диктат времена! Сви ми се на почетку месеца трудимо да све продамо јер од тога живимо.

Редитељ Милош Лолић сматра да домаћа позоришта имају квалитетну, верну публику, али ипак и да: „То није публика која пуно тражи од стваралаца. Волео бих да публика тражи више ризика, истраживања, слободе. На жалост имамо публику која прихвати и то мало што јој се даје, али је верна у смислу да је позориште суштински дира, помера и да је жељна позоришта. То није мала ствар. Односно, врло је битно, ако знате да имате друге земље у Европи које немају тако верну публику, жељну сценске илузије. Позориште, чак, у великој мери изумире у европским земљама. Зато мислим да треба да се поносимо што имамо људе који воле, поштују и сматрају да је позориште битан сегмент друштва”.

Сећамо се тако и анегдоте, коју нам је једном приликом испричао Александар Ранђеловић, благајник Југословенског драмског позоришта. На благајну ЈДП-а дошао је, наиме, извесни српски бизнисмен који је тражио да закупи целу салу театра „Бојан Ступица” за своју девојку и себе. Ранђеловић је, наравно, овакав предлог одбио.

– Сматрам да је позориште на добитку из једноставног разлога јер се у стварности живот све више удаљава од нас, све више живимо у сценарију, декорима које нам други кроје. А жеља за правим животом је једнака. И он се сада проналази у позоришту. То је контрадикција. Истраживање правог позоришта јесте тајна живота. Мислим да у позоришта долазе неки нови млади људи. Они чине својеврсне кругове. И тако опстаје живот, једна публика одлази, друга долази. Нама се чини да се не мења, што није тачно – каже редитељка Ивана Вујић.

Борка Требјешанин