Преминуо Брана Црнчевић

Књижевник и један од чланова Српске напредне странке Бранислав Брана Црнчевић преминуо је рано јуче у Београду, потврђено је из његове породице.

Црнчевић је био књижевник, афористичар, новинар, сценариста. Рођен је 8. фебруара 1933. године у Ковачици, а студирао је на Филозофском факултету у Београду.

Каријеру је почео у листовима „Јеж” и „Дуга”, а објављивао је колумне у бројним другим листовима попут НИН-а и „Политике”.

Прву књигу за децу „Босоноги и небо” објављује 1963. године, а потом и прву збирку афоризама „Пиши као што ћутиш”.

Током своје каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, песме. Добитник је награде „Змајевих дечијих игара” за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу 1987. године.

Црнчевић је био и политички ангажован и многи га памте као доброг пријатеља бившег председника Слободана Милошевића. Био је и заговорник невиности Радована Караџића пред Хашким трибуналом и члан најпре Српске радикалне странке, а потом, после цепања те странке, Српске напредне странке.

Председник Србије Борис Тадић упутио је изразе саучешћа пишчевој породици.

Танјуг

                                                                 ***********************

Бо­ри­слав Ми­хај­ло­вић Ми­хиз је сма­трао да је Бра­ни­слав Бра­на Црн­че­вић (1933–2011), је­дан од че­ти­ри на­ша нај­ве­ћа са­ти­ри­ча­ра у дру­гој по­ло­ви­ни 20. ве­ка. Том са­зве­жђу још при­па­да­ју: Ду­шан Ра­до­вић, Вла­да Бу­ла­то­вић Виб и Ма­ти­ја Бећ­ко­вић. Они су зна­ли да је са­ти­ра – ба­ро­ме­тар сло­бо­де и да њен по­сао ни­је са­мо да на­сме­је чи­та­о­це, већ и да исме­је оно што је опа­ко и зло.

Са­ти­ра и ху­мор Бра­не Црн­че­ви­ћа, и кад за­сја­ји но­стал­ги­јом, окре­ћу­ћи се де­тињ­ству, и кад пла­не гне­вом над оскуд­ном хра­бро­шћу са­вре­ме­ни­ка, сма­тра Ми­ро­слав Еге­рић, ули­ва се у онај леп низ на­ших са­ти­рич­них по­бе­да ко­је нас уве­ра­ва­ју да ни­је све про­па­ло, да су по­ду­хва­ти оп­ште па­ме­ти, ја­сног ви­ђе­ња ства­ри и љу­ди, при­хва­та­ња ри­зи­ка да се ка­же сво­ја ми­сао без ре­зер­ве и огра­ни­че­ња, не­што за­и­ста до­бро и оздра­вљу­ју­ће. Ве­ли­ка је ште­та што се тај сре­мач­ки бо­рац ућу­тао и што га не ви­ди­мо и не чу­је­мо на осве­тље­ној по­зор­ни­ци.

Ни­је га би­ло јед­но вре­ме, због по­ли­ти­ке. Те­ле­ви­зи­је су из­бе­га­ва­ле да га зо­ву, на­ро­чи­то у жи­ве еми­си­је, а из­да­ва­чи су пре­ста­ли да об­ја­вљу­ју ње­го­ве књи­ге. По­сле де­сет го­ди­на ћу­та­ња, на књи­жев­ну сце­ну вра­тио се књи­гом „За­ду­шни­це”, ко­ја је по­све­ће­на ње­го­вим при­ја­те­љи­ма: Ми­хи­зу, Цр­њан­ском, Зо­ра­ну Рад­ми­ло­ви­ћу, Сло­бо­да­ну Пе­не­зи­ћу Кр­цу­ну… За­хва­љу­ју­ћи Ми­ро­сла­ву То­хо­љу и ње­го­вој из­да­вач­кој ку­ћи „Игам”, Бра­на Црн­че­вић је, у крат­ком вре­ме­ну, об­ја­вио не­ко­ли­ко сво­јих но­вих књи­га, и не­ко­ли­ко ста­рих, као што су „Срп­ска по­сла” и „Днев­ник јед­ног”. Та­ко се Бра­на Црн­че­вић вра­тио свом за­на­ту.

Ње­го­ве ко­лум­не у но­ви­на­ма: „Срп­ска по­сла” (Глас) и „Цр­на тач­ка” (Ку­рир), чи­та­ле су се и пре­при­ча­ва­ле. Чи­та­ле су се и ње­го­ве књи­ге, али га је књи­жев­на кри­ти­ка за­о­би­ла­зи­ла. Ње­му су би­ли ва­жни чи­та­о­ци, а кри­ти­ча­ре је до­жи­вља­вао као „ме­ђуп­си­хи­ја­триј­ску ста­ни­цу”. Кри­ти­ча­ри и пи­сци се пре­ма књи­зи од­но­се као де­ца. Кри­ти­чар твр­ди да зна шта је пи­сац хтео да ка­же, а пи­сац је то као фол раз­у­мео.

Ни­је се од­ри­цао сво­јих при­ја­те­ља, ни Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, ни Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа, ни Ми­ла­на Мар­ти­ћа… Сма­тра­ли су га срп­ским на­ци­о­на­ли­стом. Из по­ли­ти­ке се, прак­тич­но, по­ву­као 1994. го­ди­не, због срп­ске бло­ка­де пре­ма Ре­пу­бли­ци Срп­ској. Био је, ка­ко је го­во­рио, је­дан од „мр­твих по­сла­ни­ка” у мр­твом ју­го­сло­вен­ском пар­ла­мен­ту. Та­ко је сам се­бе лу­стри­рао.

Хва­лио је Ше­ше­ље­ву од­бра­ну пред Ха­шким три­бу­на­лом: „Ше­шељ се под­јед­на­ко ве­што слу­жи и ко­ме­ди­о­граф­ском и тра­ги­чар­ском тех­ни­ком. Хо­ће да их за­сме­је, пре не­го што их оне­ра­спо­ло­жи и на­ср­не на прав­не нор­ме Ха­шког три­бу­на­ла. Не ве­ру­јем да ће Ше­шељ при­хва­ти­ти не­ку ма­лу уло­гу ко­ју би му мо­гли под­мет­ну­ти”.

Вр­ло је оштро го­во­рио о Деј­тон­ском спо­ра­зу­му: Деј­тон је исто­риј­ска Ми­ло­ше­ви­ће­ва за­блу­да. Нео­пре­зно је пот­пи­сао до­го­вор ко­га се јед­на стра­на мо­ра при­др­жа­ва­ти, док дру­га стра­на, и дру­ге стра­не, то не мо­ра­ју да чи­не. То је увод у исто­риј­ске гре­шке ко­је ће пла­ћа­ти и на­ши по­том­ци. Јав­но је го­во­рио да је про­тив Ју­го­сла­ви­је, и Алек­сан­дро­ве, и Бро­зо­ве, и Ми­ло­ше­ви­ће­ве.

Че­сто се, при­чао је, бу­ди с мр­твим при­ја­те­љи­ма. Не­до­ста­је му Ми­ка Ан­тић, ко­ји је, удва­ра­ју­ћи се же­ни, мо­гао да по­је­де бу­кет цве­ћа. Не­до­ста­је му Ду­шко Ра­до­вић, до­бар и зао чо­век. До­бар за­то што је за при­ја­те­ља био у ста­њу све да ура­ди, а зао јер ни­је под­но­сио не­да­ро­ви­те љу­де. Не­до­ста­је му Зо­ран Рад­ми­ло­вић ко­ји је го­во­рио: „Ти си из­во­ђач пи­сач­ких, а ја из­во­ђач глу­мач­ких ра­до­ва”. Не­до­ста­ју му Љу­бо­мир Му­ци Дра­шкић, Сло­бо­дан Ци­ца Пе­ро­вић, Сло­бо­дан Мар­ко­вић, Бо­ри­слав Ми­хај­ло­вић Ми­хиз, Бран­ко Пе­шић…

Ве­ро­вао је у те­о­ри­ју јед­ног лу­дог ру­ског ко­за­ка да чо­век не уми­ре пот­пу­но. Ка­да не­ко умре, ње­гов дар пре­ла­зи на оно­га ко је то за­слу­жио.

Бра­ни­слав Бра­на Црн­че­вић, аутор је афо­ри­за­ма: „По­ву­као сам се у се­бе, а они су ме баш ту че­ка­ли”; „Од свих по­гле­да на свет –нај­жа­ло­сни­ји је по­след­њи по­глед на свет”; „Чуо сам да ће су­тра би­ти бо­ље, а ја баш су­тра не­ћу би­ти ов­де”.

З. Ра­ди­са­вље­вић