Прогнана персијска мачка

53. СОЛУН

Солун – Филмовима „Време пијаних коња”, „Полумесец”, „Корњаче могу да лете”, „Нико не зна за персијске мачке” и „Рино сезона”, представљено је на 53. солунском фестивалу стваралаштво Бахмана Гобадија (1969), прогнаног иранског редитеља курдског порекла, који припада оним храбрим гласовима који се у својим делима дотичу и питања историје и идентитета, социјалног раслојавања и политичких уверења и људске стварности у свим њеним димензијама.

Гобади има личну судбину сличну онима какве имају јунаци његових филмова, снагу црпи из свог осећаја правде, старих мудрости и урођеног достојанства с којим се превазилазе ствари које га угњетавају, причајући у својим делима приче са мало речи али са много значења, градећи сопствени стил кроз комбинацију полудокументарно-алегоријских и поетско-симболичких слика.

Некадашњи асистент Абаса Кијаростамија, освојио је канску „Златну камеру” за први филм („Време пијаних коња”) у целини снимљен на курдском језику и на курдском делу Ирана, био је накратко признат и цењен у својој земљи, а онда стављен под сумњу и због својих филмова и везе са америчко-иранском новинарком и сценаристкињом Роксаном Сабери, којој је било суђено и за шпијунажу. После 2009. године постао је принудни луталица, забрањен му је повратак у Иран, данас живи и ради у Истанбулу. Ту је и настао његов последњи филм „Рино сезона”, о брачном пару који је током исламске револуције био затворен, о песнику Сахелу (Бахруз Восуги) кога проглашавају мртвим и његовој жени Мини (Моника Белучи) која рађа у затвору и завршава као прогнаница у избеглиштву...

Како је настао филм „Рино сезона”?

Овај филм сам снимио из два разлога. Када су ми поручили из Ирана да се више не враћам, био сам у депресији. Када сам у Истанбулу или у Ираку, моја земља је тако близу, а ја не могу да одем тамо. Али, схватио сам да не желим да умрем, па сам направио план како да себе учиним стално заузетим, а најбољи је био – снимати филм. Други разлог је легендарни глумац Бахруз Восуги, чија је судбина делимично уткана у овај филм. Восуги је био мој херој када сам био дете, а после револуције 30 година није могао да се бави својом уметношћу. Сада је у Сан Франциску и том великом уметнику, који је снимио више од 90 улога, нуде искључиво улоге негативаца. Каква судбина!

„Рино сезона” није строго политички филм?

Овај филм је другачији од мојих претходних радова. То је поетски филм о уметнику чији је живот прекинут на тридесет година, када је човек који га је познавао искористио политичку ситуацију и због дубоко укорењене опсесије и личне освете бацио песника и његову супругу у затвор.

Затворске сцене су импресивно снимљене, сцена силовања Мине такође,ви ту одлазите много даље и дубље од свега оног што смо до сада виђали у иранском филму?

Много силовања постоји у иранским затворима, али се о томе мало говори и не сме се приказивати на филму. Затворски услови, везивање очију затвореницима, начини тортуре, све је то у мом филму прилично аутентично, само што ја, док о томе казујем, користим магични реализам. Негде је цела ова прича и моја, интимистичка.

Мислите на затварање ваше веренице Роксане Сабери?

Да, мислим и на то. Никада себи нећу моћи да опростим што сам је те 2009. године убеђивао да остане у Ирану са мном, уместо да је пустим да са врати у САД. Да нисам толико инсистирао на останку, она не би прошла тортуру у злогласном затвору Евин, изолацију, повез преко очију током испитивања и лажно суђење за непостојећу шпијунажу.

Снимање изван Ирана је за вас ослобађајуће искуство?

Након мог последњег филма снимљеног у Ирану „Нико не зна о персијским мачкама”, који је био приказан у Кану после чега се више нисам враћао у земљу, постао сам друга особа. Осећам се као да сам поново рођен, добио сам нови живот. Сада сам три године стар и живим у слободном свету.

И? Како је у слободном свету?

За мене то значи да је боље живети без гледања преко рамена, без бриге о томе ко контролише мој телефон или можда трује моју храну. Ја сам слободан и нисам слободан, јер постоје милиони младих људи који живе у Ирану, много младих који немају слободу да изразе себе. Надам се да мој филм може да помогне да се разбију формуле, да покаже да је могуће снимати иранске филмове и изван Ирана и да подстакне младе људе да устану и изразе себе.

Прича о Курдима је недовршена прича?

Да су неки други народи пролазили кроз све кроз шта су пролазили Курди, били би уништени. Курди су се увек борили са своја два оружја и опстали. Једно оружје је језик хумора, а друго узбудљива музика. Наша енергија потиче из нашег отпора, жеље да се буде непоражен, вере у будућност и невероватне љубави према животу. Понекад се питам како можемо имати толико љубави за цео живот, с обзиром на околности у којима живимо. Не знам одакле нам то долази.

У филмовима „Време пијаних коња” и „Корњаче могу да лете” јунаци су курдска деца?

У том периоду када су ови филмови настали било је више проблема са цензуром у Ирану и онда су филмски аутори прибегавали томе да проблеме одраслих говоре језиком деце. Ја нисам то чинио, већ сам се истински бавио проблемом деце. У Курдистану деца су само физички деца. Ментално су одрасла, јер су рођена и устајала са звуком бомби. Никада и није било мира. Јунаци из оба моја филма су видели све ратове и зато сам се бавио њима.

Ви као курдско-ирански и Јилмаз Гунеј као курдско-турски редитељ, заслужни сте што данас можемо да говоримо и о курдском филму?

Мислим да је превише рано за то. Када би постојала бар три курдска филма годишње, када би у области Курдистана постојали биоскопи, бар једна филмска лабораторија, онда би се можда могло говорити о курдској кинематографији и курдском филму.

-----------------------------------------------

Кратки филм о исламу

Јесте ли већ завршили свој кратки филм унутар омнибуса о религијама и боговима?

Тренутно се завршава постпродукција, а мој део је о исламу. Учешће у овом пројекту за мене је посебан доживљај и заиста сам почаствован што ми се Гиљермо Аријага обратио за овај пројекат и што сам у њему раме уз раме са Емиром Кустурицом, Ворвиком Тортоном, Миром Наир и Хидеом Накатом...