У овој општој хистерији и помами за недрамским, такозваним постдрамским, квазидокументарним и псеудоесксперименталним приступом у бајаги савременом театру, шансу да у Народном позоришту радим „Стаклену менажерију” доживљавам као привилегију. Режирам дело Тенесија Вилијамса зато што га волим, а не зато што је у тренду! Волим овај комад зато што почива на разумевању, одбрани и афирмацији најдубље људскости. Зато што на литерарно узбудљив и позоришно значајан начин говори о најважнијим темама: усамљености, односима у породици, праву на слабост, на немоћ,  хендикепираност... Људском праву на све оно што овај свет све брже губи, пориче или укида.

Ово су разлози због којих редитељ Радослав Рале Миленковић поставља комад „Стаклена менажерија” на сцени „Раша Плаовић” националног театра са занимљивом глумачком екипом: Олга Одановић, Бојана Стефановић, Александар Ђурица и Михаило Лађевац. Премијера је заказана за 17. март.

Ралета Миленковића смо имали прилику протеклих дана да премијерно видимо у лику Вучка – занимљивој, необичној, несвакидашњој глумачкој трансформацији у најновијом драми Душана Ковачевића „Кумови” на сцени Звездара театра.

– Ковачевићев и списатељски и редитељски захтев био је врло прецизан: да не играм пса, већ човека. Вучко је лик који, како писац каже, „има све особине човека”, а да се у њему ипак осећају и виде одјеци и ожиљци његове биографије – „као беба бачен је у азил за псе, до пете године је пузао, у седмој години проговорио, боље лаје него што говори”, каже наш саговорник.

Миленковићу, који је поред режије завршио и студије глуме, било је,  каже, изузетно занимљиво и изазовно да оствари овог новог Ковачевићевог јунака. С обзиром на то да према личном сензибилитету бирa комаде и улоге које ради а не према модном таласу, нашег саговорника питали смо шта је то што је тренутно у тренду?

– У тренду може бити било шта, само ако се договоримо да од тога направимо успех или да због сопственог интереса или инфериорности прогласимо то за успех. Управа сваког позоришта увек вапи за успехом. Дакле, треба нам фантастичан нови комад који још нико није открио, али да, по могућности, буде комедија, да се добро продаје на благајни, да сала буде пуна, да критике буду фантастичне, да идемо на фестивале... И да запослимо ансамбл. Мада, ово последње, у Београду није обавезан захтев: зависи ко и са којим циљем режира. Јер у овом граду, када је о глумачким поделама реч, на делу је својеврсни промискуитет. Не сумњам да је то понекоме корисно, али је, шире гледано, потпуно бесмислено. Пре свега због тога што не може  да се направи нормалан репертоар. Можда је још већи проблем запостављање сопственог ансамбла – каже Миленковић и додаје:

– Мислим да је темељни проблем нашег позоришта стање које се може подвести под једну реч: произвољност. Но, када погледамо шири контекст произвољност је свуда и у свему, па како онда да позориште као огледало времена буде тога поштеђено? Јер у све се упетљала и све је загадила проклета политика. Политичари се поносе својом похлепом и гледају на глумце, на позориште и на уметнике уопште као на паразите који харче паре, као на неко нужно зло. Истина је да немају појма чему ћемо им, и зато је само питање времена када ће нас укинути као сувишну ставку у „свом” буџету! Читам по новинама да се управници позоришта. додуше крајње учтиво, жале да позоришта добијају све мање новца за прављење представа.

А зашто би нам дали више, када, констатује наш саговорник,  пристајемо на тако срамно мало. Да нам не ваља ваљда бисмо се озбиљније организовали и побунили, као што се наш еснаф, политички мање или више неписмено, у име наде бунио деведесетих. На сваком могућем кордону смо стајали не би ли се нешто истински променило.

– Сада не стојимо нигде – напомиње саговорник „Политике”. – Осим оних на бинама политичких странака у предизборним кампањама, али то је за оне који имају мозак и желудац за тако нешто. У суштини, сваки уметнички разлог и наум је у самом зачетку обезначајен. Уз све то, мислим да овде није у питању стање депресије, него је друштвени контекст направљен тако перфидно и настрано: такозвани обичан човек пресрећан је ако уопште има посао, а пристаје да ради за плату која му не омогућава да са том сумом новца преживи. Због те перверзности политика у мени изазива само презир и гађење. Знам да нисмо свих нас седам милиона грађана ове земље ни стручни ни заслужни да будемо вицегувернери Народне банке, али зар смо због тога мање људи? Не знам ни да ли ико од политичара краде или не краде, али сведок сам њихове потпуне неспособности да људима обезбеде минималне услове за достојанствен живот. Мука ми је од свих њих. Ови на власти самозадовољно нас уверавају да су спремни „да преузму одговорност” и ко их не зна помислио би да су у опозицији, да све супер знају једино што, мученици, немају прилику и институције да врше власт. А ови други, обневидели од жудње да се власти докопају, будући да су исти, уливају ми још веће неповерење – тврди Миленковић.