Проститутке на преваспитању

Словачки писац Антон Балаж, класик модерне словачке књижевности, ових дана гостује у на 6. међународном новосадском фестивалу прозе – „Прозе фесту”, као и код свог београдског издавача „Архипелага”, који је у едицији „Сто словенских романа” објавио његов роман „Логор посрнулих жена”. Књигу је превела Зденка Валент-Белић.

Антон Балаж (1943) је и у књигама „Сенке прошлости”, „Овде живите”, „Хируршки Декамерон”, „Доживотна љубав”, „Хроника срећније будућности”… приказао слику тоталитарног друштва, док је у делима написаним после деведесетих година осветлио холокауст словачке јеврејске заједнице.

„Логор посрнулих жена” приказује тоталитарно послератно друштво у којем се непожељни слојеви, међу којима су проститутке и шверцери, послати у радне логоре на преваспитавање. По овој причи 1997. године снимљен је истоимени филм. Страшној теми радних, а заправо концентрационих логора, Антон Балаж приступа иронијски, кроз хуморне форме гротеске и персифлаже, поигравајући се идеолошким методама које наводно треба да заведу ред, морал ипромене. После рације спроведене у сумњивом делу Братиславе „пријатељице ноћи” доведене су у логор у којем треба да прођу кроз „прочишћење поражених класа”, и да од „радница госпође Венере” постану другарице. У пишчевој духовитој алузији на „цветање хиљаду цветова”, оне учествују у пројекту „Хиљаду убода за Стаљина”, у којем везу завесу са посветом: „Великом Стаљину захвалне словачке другарице”. Идеолози преваспитавања промишљају „друштвени секс” и начине како да поданице најстаријег заната, који се ипак не може историјски порећи, одрже у границама морала. Неки су отишли чак и толико далеко да напишу „Сексуалну утопију”, да одлучују о томе која је раса, које класно порекло „погрешно”.

– До теме за овај роман дошао сам током свог дугогодишњег новинарског искуства, у тренутку у којем је једна од друштвених табу тема била и тема логора, као и руских гулага. Парадокс је да сам прве информације добио од Данијела Окамија, марксистичког филозофа и песника, који је осмислио радне логоре, а затим и сам провео у њима осамнаест година. Овај човек је сматрао да се друштво може преваспитати, и управо због тога су и проститутке ушле у тај пројекат освешћивања. Испоставило се да то не функционише – каже Антон Балаж.

Познати словачки писац, који је стасавао у златно време прашке школе филма, каже да су и два велика писца била директни подстицај за настанак овог дела: Солжењицин са својим делом „Архипелаг гулаг”, који је Балаж прочитао у Паризу 1978. године и чија га је форма опчинила, као и Булгаков.

– Тако сам схватио да се и код тешких тема може применити гогољевска гротеска – додаје Балаж.

Наш саговорник објашњава да је у Словачкој овај процес затварања одређених друштвених група био на снази чак до 1989. године и пада Берлинског зида, и да је 1968. године, по уласку Совјетске војске у Чехословачку, пет стотина хиљада људи, међу којима су били и врхунски интелектуалци, било склоњено. Ипак, падом комунизма, како каже Балаж, схваћена је вредност слободе.

– Сенка која се надвија над слободом данас, као и цена коју она има, никада не могу бити тако велике препреке као у време тоталитаризма – сматра Балаж, који се достојно подсмехнуо „оргастичкој” природи тоталитаризма, вечитом односу политике и секса, моћи и нагона. То коментарише на следећи начин:

– Била ми је привлачна идеја о томе што су проститутке у тим логорима биле слободне и храбре, управо због тога што су познавале политичаре и имале свест о томе да они не могу бити другачији од осталих мушкараца. Сви скандали које су политичари имали са женама заправо потврђују ову моју идеју. Социјализам је пропао због тога што није схватао да је оно инстинктивно у човеку јаче и да се не може васпитавањем тек тако променити. Али, управо је фашизам вешто искористио подсвесно и инстинктивно у човеку. Да није било тога, не би тако брзо узео маха. Насупрот томе, комунизам је пошао од идеала људске природе и тежио да постигне савршенство, а када је схватио да је тај идеал немогуће остварити, исто тако је врло брзо прибегао насиљу. И фашизам и комунизам сусрели су се у истој тачки – насиљу.

У разговору сазнајемо да Антон Балаж познаје и нашу литературу. Каже да је најпре читао дела Добрице Ћосића и Оскара Давича, као и Данила Киша.

– Одушевљавам се Кишовим приступом историји и документу, као и начином на који их је он транспоновао у књижевност. У Кишу видим и свој узор. Међутим, има пуно добрих словачких превода поезије Васка Попе. Једна читава песничка генерација стасала је на узору Попе.