Револт је немогуће угасити

Избор из поезије младог песника из Мостара Горана Карановића (1983) „Ударнике стријељају”, објављен у два издања, „Thinktank Тown-a” из Лесковца и Студентског културног центра из Крагујевца, према мишљењу Стевана Тонтића „сав је у знаку постапокалиптичних призора и ситуација који одају измасакрирано и унакажено лице живота у Мостару, са ближом и даљом околином, заправо у сваком месту где су ’руке његоване за аутоматско оружје’. Ова Карановићева поезија говори и о срушеним дечачким сновима, лицемерју политичара и ’угаженој пиљевини историје’. Горан Карановић завршава постдипломске студије права. Ради као ТВ новинар у Мостару. Између осталог, одговоран је за настанак информативног портала за књижевност – www.knjizevnost.org, као и Књижевног клуба „Мостар”, чији је председник.

Ваша поезија место је преиспитивања мира испод којег још чучи рат, „света који гине од налета напретка”, сумње у добронамерност донатора и раскринкавања лажног морала; то је свет БиХ, Балкана. И у том поетском окружењу бирате да живот видите широм отворених очију?

Живим у прелепом граду који је ратом разорен, угушен поратним добом, који сад нејаке шачице идеалиста покушавају да трзну из провинцијске коме или једноставно да очувају сами себе да не поклекну под њом. Насупрот стоји реалност опљачкана од привреде, закона и морала, те друштвено-политичка машинерија која је под идејом ових или оних идеологија Мостар довела у такво стање, где га чврсто држи. Моја књига „Ударнике стријељају” говори о тој нејакој шачици, оних који се противе, њиховим шансама, стварности у коју су закопани, не само у Мостару, него у свим местима која су део овог тешког времена.

Балкан је још увек занимљив и за филмске ствараоце, па како Ви тумачите покушај Анџелине Џоли да објасни оно што се овде дешавало током ратова деведесетих?

Помало ми је смешна фама која се дигла око тог филма и значаја који му се придаје. Неке политичке, па и верске елите, те бројна удружења су Анџелинин филм узели као топ тему, битну за мериторност историје ових крајева. Мени је једна друга чињеница пуно сликовитија. После БиХ, Анџелина је најавила да ће снимати филм у Авганистану. И нико да помисли како је можда од радње филма битније то што нам је држава инспирација Холивудској звезди зато што је у рангу најнесрећнијих крајева на свету. По мом мишљењу, то је тема којом се треба бавити више од филма и историјских истина, које ове крајеве нису баш далеко одвеле.

Иронија је ваше главно реторичко средство. Ипак, када кажете: „Моја генерација стаће ће пред зид и отворити прса за рупе”, да ли је то бунт, саркастична помиреност или дијагноза вечите уклетости једне мале земље?

По мом мишљењу, тај револт је, без обзира на то да ли се и на који начин манифестује, у поткожном ткиву свих људи који су, стасавајући у послератном времену, на почетку своје „трке” остали без тла под ногама. У друштвима без система вредности, у којима су способни непожељни јер угрожавају оне који егзистирају на свеопштем нефункционисању заједница утемељених на криминалу и страначкој контроли механизама власти. Стих, наведен у питању изражава схватање тренутне немоћи наспрам те криминогене рђе, која је покрила протекле деценије и све оне који су се у њима задесили на овим просторима. Али и свест да је тај револт немогуће угасити, а са њим и спремност на борбу против очитог погрешног правца којим, плашим се, још увек идемо. 

Ваши јунаци Јован, Јосип и Јусуф приказани су као будући полу- Кинези, будисти, Африканци, самим тим ратовање је било бесмислено…

Једна моја пријатељица је Мостарка у исељеништву, има двоје деце с једним Холанђанином, њена сестра је удата за црнца с Кариба, имају предивну децу. Здрави су, весели, раде, деца им се школују, путују и живе добро. А код нас се још увек вагају неки родоскврни узуси, квартовски фолклори те комшијске заваде. И што је најгоре, усађују деци у главе као битни. 

Често путујете изван региона, и када се вратите, шта вам најпре засмета, шта вас гане, побуди на размишљање?

Највише ме гане ред. Људи у сређеним друштвима лепо живе. На њима је видна растерећеност која се тешко може осетити у људима који преживљавају на нашим просторима. Влада правило да ћеш добити приближну меру уложеног рада и труда у добром животу. Људи пуно раде, али им је омогућено да буду у довољној мери ситуирани да могу да уживају и у ситницама, активном животу и бризи о себи.  

Покренули сте портал за културу који пружа информације о најзначајнијим догађајима са подручја бивше Југославије. Да ли је, бар када је о култури реч, међу нашим народима постигнуто помирење? 

Мислим да време нужно ради своје и да су обновљене многобројне покидане и формиране нове везе овог културног поднебља чије државе нужно гравитирају једна према другој, ако ништа, због  језика који сви разумеју, великих делова заједничке прошлости, али и омиљене музике, филмова. Иако такође мислим да у култури није немогуће блесаво покушати исцртати границе било куд. И верујем да ту имам много истомишљеника.