Родно „море” под Калемегданом

Има ли лепшег места у Београду од једног зидића калемегданског за диван са Арсенијем Јовановићем, уметником који се давно животно позиционирао на оној танкој линији између копна и воде. Ту под тврђавом-парком раширило се Арсино „родно море”, ушће великих река и тај чудесни бескрај воде чијом је лепотом, баш као и света у њеном окружењу, још од детињства опчињен.

Дело овог редитеља, човека са још неколико блиских „занимања”, разлило се широким пространствима уметности. „Дневник једног лудака”, „Колубарска битка”, „Корешподенција”... неки су од његових позоришних наслова које најдуже памтимо. А где су оних око двеста из радијског опуса, отприлике исто толико режија на ТВ, па композиције Арсе Јовановића, његове фотографије и сценографије, а на путу је и књига илустрована сопственим „ликовним фантазијама”.

Бити са њим на Калемегдану, значи и бити у срцу Србије, како га зове. Прича нам да у страној штампи, „Њујорк тајмсу” и сличној, види текстове о звучном оплемењивању јавног простора: паркова, тунела, подземних пролаза, мостова...

– Толико сам пута узалудно покушавао да заинтересујем људе одговорне за Калемегдан да озвучимо два-три места у овом, по мени, најлепшем парку у Европи. Чувени њујоршки Централ парк само је тих неколико квадратних километара равне површине, а видите овај наш у тврђави, са тако дугом историјом и свим другим у тој лепоти над лепотама. Погледајте ту позицију и панораму, где се води крај не види. Звук о коме говорим, који готово ништа не кошта, био би још једна драгоценост овог амбијента. Међутим, невероватна је глувоћа за све моје предлоге. Једино што сам ту икад успео да реализујем била је амбијентална инсталација „Дух воде”, у Римском бунару. Овде је и Зоолошки врт, и ти звуци могу се пренети и у друге просторе парка. Да се чује: Гле, птица...!? Је ли права или Арсина...? Риче ли то лав или Арса – шали се на свој рачун.

– Калемегдан је највећа срећа Београда. Ради се ту понешто, а могло би свашта. Војни музеј, на први поглед, и није богзна каква грађевина, али у укупном архитектонском пејзажу сасвим је нешто друго. Сањам да уместо оне старе ратне гвожђурије видим ту међународни институт, или универзитет, и дотације из целог света, за такву чворну тачаку у мрежи сличних културних институција.

Под Калемегданом као да почињу и завршавају се сви водени путеви „морнара” Арсенија Јовановића, којима плове све његове галиоле, праве и  метaфоричне. Редитељском гестикулацијом појачава своје речи:

– Када пружим руку ка Ратном острву ја као да дотичем Европу. А када се окренеш мало удесно видиш Дунав који тече ка истоку. Те мисли прате ме од мојих раних година: поглед са Калемегдана отворао ми је нове хоризонте и пролазе ка даљинама. Родила се ту моја прва слутња, па жеља мутна, па мало јаснија, до сасвим јасне одлуке да са пријатељем седнем у мали гумени чамац и отиснемо се низ Дунав до Црног мора. На рту Ратног острва је табла на којој пише да има до тамо 1117 километара.

Два пута кретао је он из Београда Дунавом на море – на Јадран, преко четири друга мора: Црног, Мраморног, Егејског и Јонског. Пловио је на исток да би стигао на запад – до Ровиња, своје омиљене луке. Са Херодотовом „Историјом” у чамцу, крстарио је и кроз успутне старе цивилизације и легенде о њима. На  путу том, каткад одисејском, стигао је и до Псаре (Риба) у Егејском мору. На предивном острву, тада без туриста, због невремена су се дуже усидрили и упознали стару госпођу, првакињу атинске Националне драме. Редитеља и његовог сапутника, познатог архитекту Драгоша Балзарена, она је позвала у своје породично гнездо на врху високе стене. А испод амбис... и шуми море! Глумица на гласу прича им како су њени преци били гусари на гласу. – А таквих прича са мора и Дунава, реке најевропскије, има безброј. Има их и Арсеније Јовановић и са тим „Причама са галиоле”(издавач „Геопоетика”) ускоро ће „упловити” у књижаре.

– Та књига је метафизичко-поетска надградња мојих путовања. Јесте бродски дневник, али не као други. Моје галиоле, како сам звао своје бродове, и сав тај мој живот на води међу корицама су ове књиге.

М. Шеховић

-----------------------------------------------------------

Звук за Малика и Хвар

Ускоро ће се он – са „Малим Фаустом” и „Разговорима источних и западних ветрова” – запутити у град Хвар. Ово су његови наслови за мајски 15. радио фестивал При Марулић, или „Старим текстовима у походе”, замишљен као дијалог прошлости и садашњости.

Са програмима „Мали Фауст” и „Разговори источних и западних ветрова” – ускоро је у Хвару, на мајском 15. радио фестивалу При Марулић, или „Старим текстовима у походе”.

„Разговори ветрова” инспирисани су чувеним Гетеовим „Источно-западним диваном”, посвећеним неколико векова старијем персијском песничком сабрату Хафизу из Шираза.

Наш редитељ позван је на Хвар и због презентације свог опуса у радиофонији  и да специјалном аудио-визелном инсталацијом озвучи ово познато „мало мисто” током фестивала. У глави има једно дрво-костур, а можда и живахније, на коме ће, као воћке, висити слушалице..., па „(иза)бери” програме, поштована публико! А можда озвучи и фонтану на ренесансном градском тргу.