Мотовун – Већ једну деценију сведоци смо узлета румунских филмова редитеља млађе генерације који освајају најпрестижније европске награде, а заједно чине оно што се данас популарно назива „румунски нови талас”.

Занимљиво је, међутим, да покретач „румунског бума” није ниједан од данас већ добро познатих редитеља, већ један сценариста – Разван Радулеску (1969), којем је 12. Мотовун фестивал приредио ретроспективу. Она почиње филмом „Роба и лова” у режији Кристија Пуија за који је Радулеску написао сценарио, родоначелничко дело новог кинематографског чуда. Виђени су и „Уторак после Божића” Радуа Мунтеана и „Пре свега, Фелиција” за сада први филм који је Радулеску и режирао и то заједно са својом животном партнерком, Холанђанком Мелисом де Раф.

Интересантна је и чињеница да је Разван Радулеску по образовању заправо оперски редитељ, а да је у Румунији прво постао познат као писац чије су се књиге добро продавале.

– Реч је о историјским романима са елементима историографске фикције и потпуно су другачије од онога што сам радио за филмове. У књижевности нема ограничења. Можете без икаквих ограда прескакати време, индивидуализовати глас. Филм, међутим, захтева други ниво поштења, јер су у филму ствари стриктније. Филм је кондензован, ту не може бити враћања и прескакања, већ у два сата твоја порука мора бити видљива и јасна – каже Радулеску.

Да ли је овакво промишљање о филму уједно и разлог што су радње свих сценаристичких прича Развана Радулескуа сабијене у свега неколико сати?

– Филм је увек временско сабијање. Када у једном филму од два сата сабијете дванаест месеци или дванаест година, то се прихвата сасвим нормално. Али, када дванаест сати сабијете у два сата, таква врста компресије је одједном видљивија и чудеснија. Мене заиста највише занима како у причи тече стварно време, одговара сценариста.

Један од најбољих филмова у којем временска компресија „а ла Радулеску”, долази до потпуног изражаја, свакако је данас већ култни филм „Смрт господина Лазарескуа” Кристија Пуија. Овај га је филм (баш као и самог редитеља) винуо у филмско небо.

– Пуијев и мој први заједнички филм „Роба и лова” био је лоше примљен и сви су нам тада говорили да немамо појма јер се тако не могу писати дијалози. Е, онда се у Кану догодио „Лазареску” и догодио се наш успех. Од тог тренутка сви млади румунски редитељи схватили су да је то „шифра”, да је такав филмски стил начин за постизање успеха и освајање награда. Многи су почели да имитирају наш стил и на овај начин су досегли различите нивое поштења, каже Радулеску.

Филм „Папир ће бити плав” Радуа Мунтеана, један је од ретких у чијем се сценарију Разван Радулеску бавио недавном прошлошћу и комунизмом (радња филма догађа се у дану пада Чаушескуа). Радулеску каже да га је за ову причу инспирисало и лично искуство али и радозналост да „види како нас историја данас дефинише”.

Филм „Пре свега, Фелиција” који је режирао са супругом Мелисом, настао је у копродукцији са Хрватском (Анкица Јурић-Тилић), а овакву неуобичајеност тумачи речима:

– Сви ми из мањих земаља обично хрлимо на Запад, тражећи копродукцијске партнере у великим кинематографским земљама попут Француске или Немачке. Међутим, заборављамо да је могући спас ту, преко пута, у нашем региону у којем је оваква врста сарадње и више него потребна. Од Хрватске смо добили малу, али значајну подршку. Други пут ћемо ми помоћи њима, а није немогуће да једног дана до такве сарадње дође и са Србијом – каже Радулеску.