Специјално за Политику
Рим – „Ја сам већ богат и плодан клицама и имам потребу за радом. Доживљаваморгазам, али то је узбуђење које претходи радости коју ће следити вртоглава активност коју ум неће прекидати. Поред тога, покушавам да формулишем са већом луцидношћу истине о уметности које сам, разасуте, сакупио у лепотама Рима... Док ти говорим, Римније ван мене него у мени”. Овако је, 1901, писао Амедео Модиљани пријатељу Оскару Гиљи о свом боравку у Риму. Дедо, како се Модиљани потписао у писму, тада је имао само шеснаест година, али је већ вибрирао понесен сентименталним огњеми интелектуалном зрелошћу. У Рим, који постаје његова велика авантура, стиже са Каприја, где је, након сазнања да је оболео од туберкулозе, заједно са мајком, уљуљкан у благу острвску климу, провео зиму.

У Риму су га очарале и две рођаке, уметнице Корина и Олга Модиљани, које су живеле у кући-атељеу у чувеној улици Маргута (тзв. улица сто сликара). Њихово одбацивањеграђанских клишеа граничило се са скандалом. „Жене ван шема, које су живот подариле уметности и које се никада нису удале. Оне су биле те које су Модиљанију показале пут ка светукреативности”, каже Кристијан Паризо, директор Модиљанијевог института и кустос изложбе посвећенесестрама Модиљани, која се одржава у палати Таверна.

У срцу Рима, између Кастел сант Анђела и трга Навона, палата Таверна – првобитно, боравиште кардинала и амбасадора, а од 16. века седиште монденскоги културног живота, пружајући гостопримство уметницима и литератама, међу којима и Торквату Тасу –иако се ужурбано припрема да постане „Модиљанијева (римска) кућа”, пре званичне инаугурације, отворила је своја врата изложби „Корина и Олга Модиљани, l’amour de l’art”.

Овај догађај не само што осветљава активност Корине (1871–1959), префињене сликарке и познате портретисткиње која је учествовала на Међународној изложби 1911, и Олге (1873–1968), керамичарке, која је два пута позивана на Бијенале у Венецији (1912. и 1914), већ, помоћу нових докумената, откриваи непознато поглавље у Модиљанијевом формирању у „утроби” Рима.

Драгоцени документи из архива Модиљанијевог института, бројна Модиљанијева писма и фотографије преживелису захваљујући Паризоу, дугогодишњем архивском сараднику Модиљанијеве ћерке Жане. Међу куриозитетима су и разгледнице које је Моди (други Модиљанијев надимак) купио у Риму, од Микеланђеловог Мојсија до цркве Тринита деи монти, а које је сликар, све до смрти, љубоморно чувао у свом париском атељеу.

–Рођаке су фасцинирале Модиљанија – прича Паризо. Посећивале су академске амбијенте намењене мушкарцима и успевале су да се издржавају од њихове уметности. Биле су софистицирани тумачи стила либерти”. Оно што их највише везује за рођака Амедеа јесте „припадност хебрејској култури – истиче Паризо.

Изложба,први пут, на исцрпан начин, представљадео изопуса двеју сестара, уједињених у животу и раду, посебно износећи на видело њихову потрагу за експресивном слободом. У салонимаосликанимфрескама публику очекују пробране слике, скулптуре и предмети од керамике, са акцентом на живахној римској сезони на прелазу између стилова либерти(сецесија) и деко уметности.

Председник Модиљанијевог института, Паризо, објашњава да су сви радови сестара Модиљани – уља на платну која је насликала Корина, као и двадесетак Олгиних слика и десет радова одкерамике–присутни на изложби захваљујући њиховим наследницима, породицама које поседујуоно што је остало од ових двејусјајних уметница, и додаје:„Оне су посветиле живот и уметничко искуство идеалу креативности на женски начин, иако су увек биле удаљене од општих места ’женске’ уметности”.

Сестре Модиљани су својевремено биле веома цењене и тражене уметнице. Корина, у почетку граверка и керамичарка, касније се готово искључиво бави сликарством које јој доноси славу. Предузимљива и екстровертна, придружила се једној италијанској мисији на Криму са задатком да илуструје феномен помрачења Сунца. За разлику од Корине, Олга је сликарство подредила керамичкој уметности. Много мирнија од старије сестре, Олга је њихову заједничкукућу претворила у радионицу где је држала предавања и стварала

Разгледајући дела на изложби може се закључити да је Корина, иако се угледала на искуства француских импресионистаи лирске форме стила либерти, успела да створи сопствену аутономију знакова вођених типично италијанском инспирацијом. Посебно атрактивно је платно „Играчица” (1913) које призива сензуалну оријенталну атмосферу, као и цртежи са путовања у Константинопољ. Откривамо да су Олгу нарочито занимали природа и животиње (прелепи лавови представљени на два керамичка тањира), али и романтика елегантних женских фигура.

Снежана Симић