Симовићеве песме као топла соба

Требиње – У Дучићевом Требињу, уочи Благовести, почео је са радом научни скуп на тему: „Песничке вертикале Љубомира Симовића”. Реч је о делу научног пројекта: „Поетика српске поезије друге половине 20. века”, који организују Институт за књижевност и уметност и Учитељски факултет из Београда, уз велику помоћ општине Требиње. После поздравне речи Доброслава Ћука, начелника општине Требиње, Јован Делић, руководилац пројекта, рекао је да су „Дани Јована Дучића” сами по себи свечаност.

У поезији Љубомира Симовића, истакао је Александар Јовановић у уводном слову, сусрећемо више језичких слојева и искуства разнородних песничких облика: древни језик нашег предања и његов данашњи рад у клетвама, загонеткама, ругалицама, здравицама, химнични тон средњовековних молитви, савремену урбану лексику. Широк језички и мотивски распон Симовићевог певања укључује много тога: реторске моменте, али и крајње сажимање поетског израза, иронију и гротеску, паганске и хришћанске мотиве, певање о нашим историјским сталностима, међу којима је раскол један од најсталнијих, суочавање са непосредним друштвеним збивањима, певање о највишим вредностима наше културе и нашег постојања, али и о свакодневним, наизглед, малим предметима и појавама.

Песме Љубомира Симовића, наглашава Ранко Поповић, доживљавамо као чисту радост именовања и стални дослух са животом, пулсирајућом речју. При том је свеједно да ли се ради о митолошким дубинама у које песника вуче неки топоним необичног звука, а сасвим затамњеног значења, или о говору шароликог света београдске периферије, говору домаћице, сељака, занатлије, рибара. У Симовићеву песму може се ући као што гладан и прозебао путник закорачи у топлу собу, опијен мирисима и обиљем хране која га чека за постављеним столом. Али, каткад, из тих песама бије и ледена језа света, хтонских наказа, демонски преображена стварност.

Симовићево песничко дело, каже Миодраг Матицки, свакако јесте својеврсно огледало преплитања и сучељавања две основне линије српске поезије у другој половини 20. века: оне која следи класицистичке узоре – Доситеја, Стерију и преко њега Хорација, и оне са националним набојем и родољубивим патосом које се у већој мери ослања на Његоша и епску народну песму.

Важну улогу у послератном песничком „преврату” 50-их година 20. века, сматра Ђорђе Деспић, несумњиво је одиграла и поезија Љубомира Симовића. Већ у првим Симовићевим песмама уочљива је тежња да се песма изгради на линији континуитета оне песничке традиције која негује једну разговорнију форму, за разлику од Павловићеве фрагментарности поступка, или од Попиног елиптичног, сведеног израза.

Полазећи од есеја Зорана Мишића о појму косовског опредељења, Зоран Хамовић у поезији Љубомира Симовића анализирао је основно и изведено значење овог појма. Симовић здружује своју песничку и драматичарску вокацију и обликује ову стожерну националну тему, приправљен читавим његовим песничким делом.

Предраг Петровић је говорио о Симовићевој песничкој реторици, Горан Радоњић о структури песничких слика, Бојан Ђорђевић о раним Симовићевим песмама, Саша Радојчић о „источницама”, а Јелена Новаковић о француским преводима Симовићевог песничког и драмског дела.

У музеју Херцеговине отворена је документарна изложба Златка Сердаревића „Алекса Шантић – парадигма хуманитета, толеранције и суживота” и представљена књига историчара Јована Радуловића „Славно доба Мостара”.

------------------------------------------

Поетика Стевана Раичковића

Прошле године у Требињу је организован округли сто на тему „Поетика Стевана Раичковића”. Институт за књижевност и уметност и Учитељски факултет из Београда и „Дучићеве вечери поезије” из Требиња објавили су зборник радова са овог научног скупа, одржаног у оквиру пројекта „Поетика српске поезије друге половине 20. века”.

Стеван Раичковић (1928–2007), истиче уредник Јован Делић, делује као лирски усамљеник у српској поезији после Другог светског рата, не само зато што је био и остао песник самоће и тишине, већ и по својој позицији међу својим сарадницима и међу припадницима такозване прве генерације српских модерниста после Другог светског рата.