У свет театра Акрам Кан крочио је још као дечак, када га је чувени Питер Брук ангажовао у својој представи „Махабхарата”. Била је то она „прва даска”, судбоносна... И тако је овај момак, рођен у Лондону, у породици чији су корени у Бангладешу, почео да открива позорницу – и игру, једну од њених чаролија. Кроз своју уметност Кан као да мири све различите светове у себи, и око себе. Све то донело му је високу играчко-кореографску репутацију на Острву, и даље – преко мора. Ускоро ће он доћи и на ову страну, са плесним комадом „Бахок”. Биће то друга представа на Седмомбеоградском фестивалу игре, коју ће чланови Акрам Кан компаније (Лондон) и Националног балета Кине (Пекинг) извести 11. априла на сцени Мадленијанума.

На Београдски фестивал игре долазите са представом необичног наслова. Шта је тачно „Бахок” и зашто „Бахок” на позорници?

–„Носач” или „носити” дословноје значење ове речи на бенгалском језику. Сви ми смо путници, луталице које кроз живот носе свој терет. Сви смо – бахок.А театарски разлог „Бахока” је даистражи, испита, проучи разне границе које постоје између култура и друштава. Место догађаја овде је једна транзитна зона и ту су људи разних националности који чекају да стигну кући. То је покушај да се открије шта термин „дом” значи сваком појединцу. Ја сматрам да је то данас нештовеома битно, с обзиром на то да многи у овом времену управо покушавају да се идентификују кроз то осећање „своје куће”, као некаквог свог средишта. Јер, све око нас глобализација брзо гута и искорени, остављајући нас без те референтне тачке, која се тиче нашег личног, географског и психолошког искуства.

Игру катак Ви сте рано открили. Какво је место тог старог индијског плеса у једној уметности модерног знака каква је ваша?

–Катак је оруђе у мом креативном процесу, али и – схватање. Тим својим „алатом” ја се користим да бих преко њега дошао у додир са другим уметничким формама, и повезао се са њима. Катак је,на неки начин,моја друга природа, будући да сам томе био изложен још од ране младости. Ја сам могао и да га игноришем, али и да користим као своју предност. И определио сам се за ово друго, наравно.

У својим креацијама Ви спајате разне уметности, различите епохе, културе, људе... Шта тим, понекад неочекиваним, „сусретима” желите да нам кажете?

–Ја покушавам да своје сопствено животно искуство поделим кроз рад са другима. Одувек сам био фасциниран разноликим уметничким облицима, културама, религијама, људима, пошто сам још као дете, и то веома снажно, осећао да на овој планети постоји нешто што је заједнички именитељ за све на овом свету. Помало поетично, знам, међутим сви смо ми људска бића и делимо исту планету. Нашу једину планету. Кад се нешто деси на једној страни света, то неминовно проузрокује реакције на другој страни света. Отуд ја покушавам да препознам све те везе, али и да их представим кроз различите ритуале.

Уметничке идеје реализујете и усарадњиса другим познатим личностима, као што су кореограф Сиди Ларби Шеркауи, славна балерина Силви Гијем, певачица Кајли Миног, глумица Жилијет Бинош... Шта бисте рекли о копродукцији (комад „In-I”) са последњом поменутом, Францускињом,власницом Оскара?

–За мене је тако нешто екстремно изазовно, из много разлога. Кад радите са глумицом са скромним плесним знањем и искуством, а она опет са неким исто таквим у стварима глуме, то онда све заједно покрене мноштво питања око стварања новог дела. Поготову кад два уметника заиста виде свет из различитих, супротних крајева спектрума. А то је захтевало трагање заједнимсасвим новимпроцесом, који ће глумац и играч подједнако носити, кроз непознате пределе, и тако датиживот овом комаду. За мене као уметника велика је награда већ и то што сам уопште био у прилици да истражујем у једној оваквој сложеној продукцији.

Лондонски Садлер’с Велснајављује, у октобру, премијеру вашег комада „Vertical Road”. Куда води тај пут?

–Засад још немам тачну идеју о томе, али надам се да негде иде, негде горе... Знаћу више у априлу, кад се сретнемо у Београду.

М.Шеховић