Radna soba… „Od danas će sve biti drugačije”, umirujuće je rekao Josip Tvrtko Rajhl Kir, načelnik policijske uprave u Osjeku svojoj ženi Jadranki, 1. jula 1991, dana kada je ubijen.

„I bilo je drugačije, ali ne kako smo se nadali. Tog dana trebalo je da pređe iz Osijeka na novu dužnost u Zagreb, kao što je nekoliko dana ranije dogovorio s ministrom Boljkovcem”, priča udovica Jadranka Rajhl Kir, prošlog petka, nekoliko sati pred otvaranja izložbe „Ko je tebi Rajhl Kir” u Beogradskom centru za dekontaminaciju (čiji su organizatori, uz CZKD, Centar za mirovne studije iz Zagreba, Mirovni institut iz Ljubljane i Biro za ljudska prava iz Tuzle). Zajedno razgledamo postavku koja dočarava radnu sobu njenog supruga, sa tri ekrana, i tri otvorena „ormana” u kojima vise vešalice sa posterima. Oskudni rekviziti rekonstruišu sam zločin, i dugu, „posttraumatsku” potragu za pravdom koju Jadranka Kir gotovo dve decenije neumorno vodi. „Poslednjih pet dana života Josip je spavao u policijskoj stanici, u radnoj sobi. Glavaš po medijima traži njegovu smenu. Ekstremni deo iz lokalnog HDZ preti mu smrću. Tog jutra vozač mu je kupio i doneo čarape da promeni. Istog dana, ubijen je, sa još dvoje saputnika, u stojadinu, na punktu nadomak sela Tenje.”

Imao je samo 36 godina. Danima pre toga, neštedimice, jurio je po terenu. Pokušavao da smiri srpsko-hrvatske tenzije. Posredovao među susedima. Bio je prva žrtva dolazećeg rata, u svom okrugu. Barikade su vraćene. Jedan list je zapisao: „Otišao je Kir, i slavonski mir.” 

Sako, bez pancira. Među artefaktima i slikama, izdvaja se jedan raskriljeni sako. „Diplomirani ekonomista, moj suprug Josip, počeo je policijsku službu kao inspektor za privredni kriminal. Ubrzo postaje načelnik policijske uprave, najpre u Đakovu, pa devedesete, u Osijeku. Bio je uglađeni gospodin. Govorili su da je ’evropski policajac’. Na pregovore je uvek išao u sakou, koji je stalno otvarao, da pokaže kako ne nosi oružje. Iako je jako brinuo da njegovi ’dečki’ kako je zvao policajce, nose pancir, sam je išao potpuno nenaoružan i bez pancirke je pregovarao sa Srbima. I svaki put ti pregovori su okončani uspešno. Zadnja barikada koju je uklonio bila je u Borovom selu, u nedelju 30. juna...”

Zločin na punktu. „Umesto da ode na novu dužnost, na dan ubistva, namestili su mu te pregovore. Lokalni Srbi iz Tenja tražili su dođe isključivo moj suprug. Većina onih koji su trebali ići s njim, odustali su. Jasno je iz kojih razloga... Kad su došli, neko je javio da policija sprema napad na Tenje, i moj suprug je s jos trojicom pošao da vidi šta se dešava. Pošto su utvrdili da se ništa ne događa, krenuli su nazad. Kada su ponovo stigli do punkta gde ih je nešto ranije već presreo Gudelj i obasuo uvredama mog supruga jer pregovara sa Srbima koji Gudelju ’oca nabijaju na kolac’, neko je iz kanala povikao: ’Evo ih’. Gudelj je izašao i ispalio ceo šaržer u mog supruga i saputnike.” Josip Rajhl Kir, Zobundžija i Knežević na licu mesta su usmrćeni. Mirko Tubić, sakrio se iza Josipovog sedišta i preživeo paljbu, ali su ga ubice pretukle kundacima, gazile, i bacile u kanal, misleći da je mrtav. U bolničkoj mrtvačnicu, slučajno ga je našao lekar koji je došao radi obdukcije. U strahu, Tubić beži iz bolnice, uz pomoć rođake, medicinske sestre, dok su dva policajca-čuvara bila na kafi... Prebačen je na VMA, oštećenih bubrega. Nekoliko godina kasnije je umro...”

Na prvom suđenju Mirko Tubić nije prihvaćen kao svedok optužbe. Njegov video iskaz, koji je advokat Jadranke Rajhl Kir uspeo da napravi, prikazuje se na jednom od ekrana na izložbi u CZKD. Na drugom se emituje video svedočanstvo Jadranke Kir, a na trećem događaje opisuje Miloš Vasić, novinar „Vremena”.

Suđenja. U svedenoj, multimedijalnoj postavci autorke izložbe, Tanje Simić Berclaz, koju su dizajnirali članovi grupe „Metaklinika/Petokraka”, ekrani simbolizuju i medije koji su sve vreme bili jedina prava podrška Jadranki Rajhl Kir. „Tako ste najbezbedniji, ako sve date u medije, oni koji vam mogu nauditi nisu opterećeni time da se pitaju sta sve znate što nećete da kažete...”

Ubica Gudelj je pobegao u Australiju pre suđenja na kom je u odsustvu dobio dvadeset godina zatvora. Nakon što je i u toj zemlji prikazan BiBiSijev serijal ’Smrt Jugoslavije’ u kojem je o slučaju Rajhl Kir svedočila Jadranka, Gudelj dolazi u Hrvatsku, i na ponovljenom suđenju za ubistvo, biva oslobođen primenom zakona iz 1997. o oprostu. Vraća se u Australiju. Udovica ulaže žalbu Ustavnom sudu i dobija poništenje presude. Predstojalo je treće suđenje. „U zavrzlamama oko izručenja Gudelja Australiju je kočio i sporazum, iz 1900. godine, između Kraljevine Srbije i Kraljevstva Velike Britanije koji je Hrvatska 1997. aktivirala.” Posle 2000. godine, Jadranka, sada saborski zastupnik, pokreće pitanje, a mediji i javnost forsiraju izradu novog sporazuma s Australijom. Zainteresovao se i Stejt Depertment. Zakon je izmenjen, i ministarka Vesna Škare Ožbolt podnosi nov zahtev Australiji za izučenje Gudelja.

Poternice. Uskoro je Jadranka Kir shvatila da je za ubicom njenog muža raspisana difuzna poternica, koja samo locira, ali ne i crvena, kao za kapetanom Draganom. Poternica nije u početku stavljena ni na internet stranicu jer, po rečima jednog zvaničnika, nije bilo dovoljno mesta pod slovom „G”... „Kada je Gudelj najzad izručen, očekivala sam da će državno tužilaštvo u novom suđenju ubistvo kvalifikovati kao ratni zločin, jer je moj muž bio šef policije, a Gudelj u uniformi, ali to se nije desilo, verovatno pod uticajem nalogodavaca.” Gudelj je, pre neku godinu, ponovo osuđen na 20 godina, ali je iskoristio pravo žalbe. Poslednju reč sud još nije dao.

Nije ni Jadranka Rajhl Kir. Neće stati dok se i nalogodavci ubistva njenog muža nađu u zatvoru. „Uverena sam da bi ti isti naručioci, da su znali da ću biti toliko uporna, likvidirali i mene i celu moju porodicu. Očito su me podcenili. Posle Josipovog odlaska više sebi nisam bila bitna. i bila sam cepljena od svih strahova... Josipova i moja, tada dvanaestogodišnja kćerka složila se da idemo do kraja. I ona je prerano odrasla.”

Čitulja. Listajući postere, naša sagovornica, danas kao   pedesettrogodišnjakinja  u penziji u Đakovu, odvraća pogled i preskače onaj s čituljom. „Josip za mene nije mrtav. Uvek govorim o njemu kao o nekom ko je ’bio’... Od sveg cveća, na njegov grob jedino ne nosim ono za mrtve, hrizanteme.” 

V. Roganović