Радна соба… „Од данас ће све бити другачије”, умирујуће је рекао Јосип Твртко Рајхл Кир, начелник полицијске управе у Осјеку својој жени Јадранки, 1. јула 1991, дана када је убијен.

„И било је другачије, али не како смо се надали. Тог дана требало је да пређе из Осијека на нову дужност у Загреб, као што је неколико дана раније договорио с министром Бољковцем”, прича удовица Јадранка Рајхл Кир, прошлог петка, неколико сати пред отварања изложбе „Ко је теби Рајхл Кир” у Београдском центру за деконтаминацију (чији су организатори, уз ЦЗКД, Центар за мировне студије из Загреба, Мировни институт из Љубљане и Биро за људска права из Тузле). Заједно разгледамо поставку која дочарава радну собу њеног супруга, са три екрана, и три отворена „ормана” у којима висе вешалице са постерима. Оскудни реквизити реконструишу сам злочин, и дугу, „посттрауматску” потрагу за правдом коју Јадранка Кир готово две деценије неуморно води. „Последњих пет дана живота Јосип је спавао у полицијској станици, у радној соби. Главаш по медијима тражи његову смену. Екстремни део из локалног ХДЗ прети му смрћу. Тог јутра возач му је купио и донео чарапе да промени. Истог дана, убијен је, са још двоје сапутника, у стојадину, на пункту надомак села Тење.”

Имао је само 36 година. Данима пре тога, нештедимице, јурио је по терену. Покушавао да смири српско-хрватске тензије. Посредовао међу суседима. Био је прва жртва долазећег рата, у свом округу. Барикаде су враћене. Један лист је записао: „Отишао је Кир, и славонски мир.” 

Сако, без панцира. Међу артефактима и сликама, издваја се један раскриљени сако. „Дипломирани економиста, мој супруг Јосип, почео је полицијску службу као инспектор за привредни криминал. Убрзо постаје начелник полицијске управе, најпре у Ђакову, па деведесете, у Осијеку. Био је углађени господин. Говорили су да је ’европски полицајац’. На преговоре је увек ишао у сакоу, који је стално отварао, да покаже како не носи оружје. Иако је јако бринуо да његови ’дечки’ како је звао полицајце, носе панцир, сам је ишао потпуно ненаоружан и без панцирке је преговарао са Србима. И сваки пут ти преговори су окончани успешно. Задња барикада коју је уклонио била је у Боровом селу, у недељу 30. јуна...”

Злочин на пункту. „Уместо да оде на нову дужност, на дан убиства, наместили су му те преговоре. Локални Срби из Тења тражили су дође искључиво мој супруг. Већина оних који су требали ићи с њим, одустали су. Јасно је из којих разлога... Кад су дошли, неко је јавио да полиција спрема напад на Тење, и мој супруг је с јос тројицом пошао да види шта се дешава. Пошто су утврдили да се ништа не догађа, кренули су назад. Када су поново стигли до пункта где их је нешто раније већ пресрео Гудељ и обасуо увредама мог супруга јер преговара са Србима који Гудељу ’оца набијају на колац’, неко је из канала повикао: ’Ево их’. Гудељ је изашао и испалио цео шаржер у мог супруга и сапутнике.” Јосип Рајхл Кир, Зобунџија и Кнежевић на лицу места су усмрћени. Мирко Тубић, сакрио се иза Јосиповог седишта и преживео паљбу, али су га убице претукле кундацима, газиле, и бациле у канал, мислећи да је мртав. У болничкој мртвачницу, случајно га је нашао лекар који је дошао ради обдукције. У страху, Тубић бежи из болнице, уз помоћ рођаке, медицинске сестре, док су два полицајца-чувара била на кафи... Пребачен је на ВМА, оштећених бубрега. Неколико година касније је умро...”

На првом суђењу Мирко Тубић није прихваћен као сведок оптужбе. Његов видео исказ, који је адвокат Јадранке Рајхл Кир успео да направи, приказује се на једном од екрана на изложби у ЦЗКД. На другом се емитује видео сведочанство Јадранке Кир, а на трећем догађаје описује Милош Васић, новинар „Времена”.

Суђења. У сведеној, мултимедијалној поставци ауторке изложбе, Тање Симић Берцлаз, коју су дизајнирали чланови групе „Метаклиника/Петокрака”, екрани симболизују и медије који су све време били једина права подршка Јадранки Рајхл Кир. „Тако сте најбезбеднији, ако све дате у медије, они који вам могу наудити нису оптерећени тиме да се питају ста све знате што нећете да кажете...”

Убица Гудељ је побегао у Аустралију пре суђења на ком је у одсуству добио двадесет година затвора. Након што је и у тој земљи приказан БиБиСијев серијал ’Смрт Југославије’ у којем је о случају Рајхл Кир сведочила Јадранка, Гудељ долази у Хрватску, и на поновљеном суђењу за убиство, бива ослобођен применом закона из 1997. о опросту. Враћа се у Аустралију. Удовица улаже жалбу Уставном суду и добија поништење пресуде. Предстојало је треће суђење. „У заврзламама око изручења Гудеља Аустралију је кочио и споразум, из 1900. године, између Краљевине Србије и Краљевства Велике Британије који је Хрватска 1997. активирала.” После 2000. године, Јадранка, сада саборски заступник, покреће питање, а медији и јавност форсирају израду новог споразума с Аустралијом. Заинтересовао се и Стејт Депертмент. Закон је измењен, и министарка Весна Шкаре Ожболт подноси нов захтев Аустралији за изучење Гудеља.

Потернице. Ускоро је Јадранка Кир схватила да је за убицом њеног мужа расписана дифузна потерница, која само лоцира, али не и црвена, као за капетаном Драганом. Потерница није у почетку стављена ни на интернет страницу јер, по речима једног званичника, није било довољно места под словом „Г”... „Када је Гудељ најзад изручен, очекивала сам да ће државно тужилаштво у новом суђењу убиство квалификовати као ратни злочин, јер је мој муж био шеф полиције, а Гудељ у униформи, али то се није десило, вероватно под утицајем налогодаваца.” Гудељ је, пре неку годину, поново осуђен на 20 година, али је искористио право жалбе. Последњу реч суд још није дао.

Није ни Јадранка Рајхл Кир. Неће стати док се и налогодавци убиства њеног мужа нађу у затвору. „Уверена сам да би ти исти наручиоци, да су знали да ћу бити толико упорна, ликвидирали и мене и целу моју породицу. Очито су ме подценили. После Јосиповог одласка више себи нисам била битна. и била сам цепљена од свих страхова... Јосипова и моја, тада дванаестогодишња кћерка сложила се да идемо до краја. И она је прерано одрасла.”

Читуља. Листајући постере, наша саговорница, данас као   педесеттрогодишњакиња  у пензији у Ђакову, одвраћа поглед и прескаче онај с читуљом. „Јосип за мене није мртав. Увек говорим о њему као о неком ко је ’био’... Од свег цвећа, на његов гроб једино не носим оно за мртве, хризантеме.” 

В. Рогановић