Mnogo je lakše kad radite klasiku da dođete do publike. Iupravnici i direktori pozorišta često igraju na tu „smanjeni rizik” kartu. Mislim da je od svih predstava koje sam režirala Sterijina „Pokondirena tikva”, imala najviše publikei medijske pažnje. Savremeni autori su, ipak, moja šolja čaja! Nešto što vrlo dobro razumem i osećam, pa su češće moj izbor. Zapravo postavljam komade koji me zaintrigiraju tokom prvog čitanja. Nazovite to i razmaženim stavom, ali mi pozicija hodanja na sigurno kroz karijeru nikad nije bila inspirativna.

Rediteljka Ksenija Krnajski ovako objašnjava zašto je odlučila da u Narodnom pozorištu u Beogradu radi predstavu „Životinjsko carstvo” savremenog nemačkog autora Rolanda Šimelpfeniga. Premijera je večeras na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra. U glumačkoj podeli su: Miloš Đorđević, Gojko Baletić, Zlatija Ivanović, Anastasija Mandić, Aleksandar Srećković i Boris Pingović.

– Šimelpfenig je bio u žiriju prošlogodišnjeg Bitefa. Tada sam i počela da čitam njegove drame. „Životinjsko carstvo” mi se posebno dopalo. U to vreme sam imala sa nacionalnim teatrom dogovor da radimo drugo delo. Predložila sam direkciji Drame da promenimo naslov. Pristali su i evo, pred realizacijom smo predstave „Životinjsko carstvo”. Komad mi se dopao jer je aktuelan, sočan, intiman, a istovremeno ciničan –kaže Ksenija Krnajski i dodaje:

– Smatrala sam da je dobro da ovu Šimelpfenigovu dramu radimo u Srbiji koja je u kulturno-političkom previranju. Konkretno, u pozorištima se čekaju novi ugovori, novi zakon o pozorištu. To je i lično i socijalno komplikovan trenutak, ali je toi okolnost u kojoj se nalaze junaci ove drame. Posle šest godina skidaju im predstavu sa repertoara, a niko od njih ne zna da li će dobiti produženje ugovora ili će ostati na ulici.Ono što je posebnodirljivo, jeste što se paralela između privatnog i profesionalnog dešava na nivou basne. Glumci tumače životinje u komadu koji se i zove „Životinjsko carstvo”. Sve što se dešava tim životinjama kroz alegoriju se dešava i njima privatno. Pored toga, svaka ta životinja kao u dobrim bajkama i basnama predstavlja određeni deo političke stvarnosti.

Pozorišna publika tako će u predstavi „Životinjsko carstvo”, objašnjava rediteljka, gledati lava, koji je sirov, nabusit, prepotentan i koji dolazi da preuzme vlast samo zato što misli da mu ona pripada. Zebru, koja predstavlja staru aristokratiju, prodemokratsku, kod koje je sve moglo lepo da se dogovori bez velikih strasti i pobuna.

Tu je i ptica marabuo, priča Ksenija Krnajski, koja predstavlja skrušenog, obrazovanog građanina koji nema karakter. Antilopu, kojaživi kliše sudbinu: lepotica koja se zaljubljuje u barabu i postaje, baš kao i kod životinja, njegova žrtva.Mungosa, koji je glasan, lajavi krelac koji mnogo priča, stalno preti, a koga kada treba da stane na crtu, nigde nema. Pisac u dramu uvodi i lik mladog, nagrađenog pisca koji dolazi u pozorište sa prepotencijom karakterističnom za samopromovišuće umetnike koji ponekad zakone tržišta savladaju bolje nego dramske tehnike.

Ksenija Krnajski je diplomirala je 2001. godine na Akademiji umetnosti „Braća Karić” u klasi prof. Nikite Milivojevića i Anite Mančić sa predstavom „Polaroidi” Marka Rejvenhila. Do sada je režirala predstave „Pokondirena tikva”, „Budite Lejdi na jedan dan”, „Beograd–Berlin”, „Četiri male žene”, „Aveti”... 

– Predstavu u predstavi „Životinjsko carstvo” radili smo kao mjuzikl. Šimelpfenigove naracije smo pretvorili u songove. Glumci će ih pevati i plesati kaoneku parodiju na Lion Kinga, odnosno te komercijalne, pompezne brodvejskehitove koji nemaju neki poseban autorski kvalitet, već su atraktivni, šarenii namenjeni publici odsedam do 77 godina. Odlučila sam se da to bude neokantrimjuzikl, jer je u pitanju muzički žanr koji je poslednjih godinadoživeo neku metamorfozu i postao planetarno popularan – podvlači naša sagovornica.

Ksenija Krnajski nije propustila priliku da se osvrne na aktuelni pozorišni trenutak:

– Svedoci smo komercijalizacije pozorišta. Više nego ikada, kod nas se dešava kulturna tranzicija, koja dosta agresivno vodi privatizaciji pozorišta u budućnosti. Raširio se tržišni model po kome se prvo gleda profit i mogućnost zarade predstave, a tek potom njene potencijalne umetničke vrednosti.

B. Trebješanin