Много је лакше кад радите класику да дођете до публике. Иуправници и директори позоришта често играју на ту „смањени ризик” карту. Мислим да је од свих представа које сам режирала Стеријина „Покондирена тиква”, имала највише публикеи медијске пажње. Савремени аутори су, ипак, моја шоља чаја! Нешто што врло добро разумем и осећам, па су чешће мој избор. Заправо постављам комаде који ме заинтригирају током првог читања. Назовите то и размаженим ставом, али ми позиција ходања на сигурно кроз каријеру никад није била инспиративна.

Редитељка Ксенија Крнајски овако објашњава зашто је одлучила да у Народном позоришту у Београду ради представу „Животињско царство” савременог немачког аутора Роланда Шимелпфенига. Премијера је вечерас на сцени „Раша Плаовић” националног театра. У глумачкој подели су: Милош Ђорђевић, Гојко Балетић, Златија Ивановић, Анастасија Мандић, Александар Срећковић и Борис Пинговић.

– Шимелпфениг је био у жирију прошлогодишњег Битефа. Тада сам и почела да читам његове драме. „Животињско царство” ми се посебно допало. У то време сам имала са националним театром договор да радимо друго дело. Предложила сам дирекцији Драме да променимо наслов. Пристали су и ево, пред реализацијом смо представе „Животињско царство”. Комад ми се допао јер је актуелан, сочан, интиман, а истовремено циничан –каже Ксенија Крнајски и додаје:

– Сматрала сам да је добро да ову Шимелпфенигову драму радимо у Србији која је у културно-политичком превирању. Конкретно, у позориштима се чекају нови уговори, нови закон о позоришту. То је и лично и социјално компликован тренутак, али је тои околност у којој се налазе јунаци ове драме. После шест година скидају им представу са репертоара, а нико од њих не зна да ли ће добити продужење уговора или ће остати на улици.Оно што је посебнодирљиво, јесте што се паралела између приватног и професионалног дешава на нивоу басне. Глумци тумаче животиње у комаду који се и зове „Животињско царство”. Све што се дешава тим животињама кроз алегорију се дешава и њима приватно. Поред тога, свака та животиња као у добрим бајкама и баснама представља одређени део политичке стварности.

Позоришна публика тако ће у представи „Животињско царство”, објашњава редитељка, гледати лава, који је сиров, набусит, препотентан и који долази да преузме власт само зато што мисли да му она припада. Зебру, која представља стару аристократију, продемократску, код које је све могло лепо да се договори без великих страсти и побуна.

Ту је и птица марабуо, прича Ксенија Крнајски, која представља скрушеног, образованог грађанина који нема карактер. Антилопу, којаживи клише судбину: лепотица која се заљубљује у барабу и постаје, баш као и код животиња, његова жртва.Мунгоса, који је гласан, лајави крелац који много прича, стално прети, а кога када треба да стане на црту, нигде нема. Писац у драму уводи и лик младог, награђеног писца који долази у позориште са препотенцијом карактеристичном за самопромовишуће уметнике који понекад законе тржишта савладају боље него драмске технике.

Ксенија Крнајски је дипломирала је 2001. године на Академији уметности „Браћа Карић” у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић са представом „Полароиди” Марка Рејвенхила. До сада је режирала представе „Покондирена тиква”, „Будите Лејди на један дан”, „Београд–Берлин”, „Четири мале жене”, „Авети”... 

– Представу у представи „Животињско царство” радили смо као мјузикл. Шимелпфенигове нарације смо претворили у сонгове. Глумци ће их певати и плесати каонеку пародију на Лион Кинга, односно те комерцијалне, помпезне бродвејскехитове који немају неки посебан ауторски квалитет, већ су атрактивни, шарении намењени публици одседам до 77 година. Одлучила сам се да то буде неокантримјузикл, јер је у питању музички жанр који је последњих годинадоживео неку метаморфозу и постао планетарно популаран – подвлачи наша саговорница.

Ксенија Крнајски није пропустила прилику да се осврне на актуелни позоришни тренутак:

– Сведоци смо комерцијализације позоришта. Више него икада, код нас се дешава културна транзиција, која доста агресивно води приватизацији позоришта у будућности. Раширио се тржишни модел по коме се прво гледа профит и могућност зараде представе, а тек потом њене потенцијалне уметничке вредности.

Б. Требјешанин