Већ први дани београдског Фестивала документарног и краткометражног филма, стављају гледаоцима на знање да се популарни „кратки метар”, полако али сигурно претвара у фестивал студентског филма. Није то лоше, у младости је снага. Ваља откривати младе таленте, пружати им шансу и подршку, него се питам где се деде онај интригантни, бунтовнички и увек непредвидиви фестивал који је изазивао дебате и полемике и на којем је вазда из неког филмског разлога „летело перје”? Отишао је у прошлост, незаслужено и без ваљане аргументације. Све ми се чини, вољом оних који или ништа не знају или мисле само на себе.

Како било, тек на сцену домаћег кратког играног програма у прва два такмичарска дана, са својим студентским испитним или дипломским филмовима, у доминантној већини наступили су студенти режије београдског Факултета драмских уметности. Међу њима је и Дане Комљен, чији ће се 34-минутни филм „Ја већ јесам све оно што желим да имам” ускоро наћи и у такмичарском програму „Синефондасион” 63. Канског фестивала. У хладном простору, са статичном камером и глумцима најчешће ван кадра, у спором ритму и у стилу филмских дела „румунског новог таласа”, Комљен нуди и дирљиву егзистенцијалистичку причу о отуђеном потрошачком друштву, али и танану студију о усамљеничком животу, недостатку комуникације и препрекама у сазревању младе генерације.

Маша Нешковић, са својим дипломским филмом „Без трага”, много је директнија у изразу, фокусирана на атмосферу војничке неизвесности и мистерије, у причи о четворици младих војника-стражара који виде нешто што не треба да виде, због чега двојица од њих нестају без трага (асоцијација на аферу „Топчидер”).

„Златна лига” студента четврте године ФДУ Огњена Исаиловића је изврсно заокружена мелодрама, занимљива прича о талентованој младој атлетичарки чију ће свакодневицу сведену на рад, ред и дисциплину, пореметити љубав и спознаја о трудноћи која може да оснажи организам пред велико и важно светско такмичење. Ова Исаиловићева прича, уз још рада на сценарију, мало мудрости и додатне подршке, комотно би се могла развити и за целовечерњи играни филм.

Изоштрена тачка гледишта, зрело промишљање кадра и добра глумачка подела красе и „Ритам гитару, пратећи вокал” Огњена Главонића (четврта година ФДУ), који у двадесетак минута нуди интимистичку причу о младићу који проводи дан спремајући се да уради нешто што је требало да учини много раније – да изјави љубав девојци коју воли од детињства. Главонићев филм, баш као и „Пулс” његовог колеге са класе Дамира Романова, са успехом су већ били представљени и на 3. Кустендорф фестивалу, с тим што се, за разлику од Главонића, Романов определио за сасвим другачији филмски жанр. Његов „Пулс” је веома успела пародија на поджанр „вампирског филма”, али и једна од најсимпатичнијих посвета балканским мајкама, икада виђена на овим просторима. Сва саткана од хумора и „доброг штоса”, Романовљева филмска прича написана је чврсто и са пуно духа, а уз то је и изврсно глумљена.

Највише смеха у гледалишту изазива петнаестоминутни, први српски „футуристички” филм „Звезда Три” Небојше Ненадића, необична и веома духовита студија о нашим непоправљивим наравима и навикама. Оне су непромењене чак и у далекој будућности у којој су храбри Срби постали већ и астронаути, имају свој свемирски брод са централним компјутером који говори на руском, а опслужује га амерички робот. Почетни замајац за Ненадићеву причу да се свести на следеће: „Према пророчанству Митра Тарабића, у једној далекој галаксији налази се звезда која је узрок свих вековних српских проблема, јер њен положај омета развој Србије... Мудри владар, заједно са тимом Министарства за астрологију, донеће одлуку да се поменута звезда уништи по сваку цену...” Па ко овоме да се не смеје?! Наставак обавезно погледајте сами. Можда и на каквој телевизији, уколико се уредници филмских програма коначно досете да откупе и покоји кратки играни филм за приказивање на малом екрану.