Специјално за „Политику”

Лондон – На сцени лондонског „Барбикана“ премијерно је изведена представа „Мајстор и Маргарита“, према Булгаковљевом роману, у режији Сајмона Мекбарнија, а у извођењу компаније „Театар де комплисите“ чији је он оснивач (1983, Лондон). Ова група је 1996. године учествовала на Битефу са представом „Три живота Луси Каброл”, освојивши тада Гран при фестивала, а београдска публика и данас препричава снажне утиске које је та представа на њих оставила (у последњих неколико година је било покушаја да се они поново доведу на Битеф, али због њихове заузетости до тога, нажалост, није дошло).

Редитељска поетика Сајмона Мекбарнија, иако формално припада британском позоришту, врло се авангардистички односи према британском позоришном мејнстриму, имајући у виду да је карактерише изузетно снажан, физички истакнут израз глумаца, дубинско присуство јаких поетских слика, наглашен апсурдан хумор, употреба нових медија и технологија (у последњих неколико година), необично узбудљива атмосфера, напета, кошмарна. Свака линија радње у врло сложеној представи „Мајстор и Маргарита” пуца од хрпе идеја и безобзирно богатог сценског језика. Догађаји који се одвијају у Москви фокусирани су на проблем политичког прогона ангажованих уметника – у позадини сцене се у више наврата пројектује фотографија Стаљиновог портрета која сугерише пакао политичке цензуре, непрестану претњу орвеловског Великог брата. Лик Мајстора је веома комплексно обликован (Пол Рис), он је растргнут сумњама у смисао свог писања, сломљен због неиздрживе репресије у средини у којој живи. Маргарита (изузетна Шинејд Метјус) има снагу која њему недостаје, фасцинантну упорност и веру љубави, она је симбол неуништивости женског принципа, елементарне снаге која успева да оживи и оронуле, посустале духове.

Радњу која се одвија у демонском свету професора Воланда кључно одређују комичке црте, ликови су гротескни са фасцинантном суптилношћу и прецизношћу – Бехемот је, на пример, представљен комички ефектно, у луткарском обличју, као човеколика црна мачорчина која шљока вотку и има шљаштеће црвене очи. У сценама које се одвијају у театру, под лупу је стављена и публика. У тим деловима се користи поступак видео-преноса: публика представе, у тишини, под упаљеним светлима, одређено време посматра своје одразе, путем видео-технологије, као у огледалу. На тај начин се гледаоци мотивишу да размисле о свом односу према радњи коју посматрају на сцени, њиховој позицији и функцији у сложеном театарском чину.

Линија радње која се одвија у историјској Јудеји остаће запамћена по импресивној сценској узбудљивости Исусовог лика (Цезар Сарачу). Тело глумца је изузетно експресивно пер се, наго је на сцени, анорексично, потпуно измрцварено. У сценама његовог беспоштедног психофизичког мучења такође се употребљава директан видео-пренос радње, снимци се пројектују на кулисе у позадини. То у огромној мери појачава драмски ефекат, а истовремено успоставља савремена значења друштва контроле, ствара параноичне, кошмарне утиске о непрестаном друштвеном праћењу, одузимању слободе појединцу. Док се све то одвија, Јешуа не одустаје од својих идеја упркос крајњој физичкој изнемоглости. Његове речи, да је свака власт облик насиља над народом, круже у ваздуху као измучени духови, заглављени у вечности јер не могу да нађу свој мир.

„Мајстор и Маргарита“ је копродукција „Театра де комплисите”, „Барбикана”, бечког фестивала „Винер фествохен”, „Авињонског фестивала”, а након ове лондонске премијере, представа ће се играти на фестивалима у Мадриду, Бечу, Амстердаму, Авињону. „Барбикан” је, иначе, једна од најзначајнијих лондонских институција која промовише естетски вредну, британску и светску позоришну уметност, при чему често наступају и као копродуценти. Ускоро ће на сцени „Барбикана” премијерно бити приказана реконструкција легендарне оперске представе „Ајнштајн на плажи” Роберта Вилсона, што се најављује као централни догађај сезоне, затим Стриндбергова „Госпођица Јулија“ у којој ће играти Жилијет Бинош, као и „Велики и мали“ Бота Штрауса у којој ће наступити Кејт Бланчет.