Све грешке у светим књигама

Научници на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, који више од пола века раде на једном од најамбициознијих пројеката проучавања еволуције библијског текста, дошли су до закључка да свети текстови које су људи поштовали у прошлости нису исти као они који се данас проучавају. Наиме, радом на критичком издању Библије открили су да су разлике данашње верзије у односу на прошлу последица словних грешака, грешака у преводу, али и у препису. Нека неподударања су већа, па је, како се наводи, Књига Јеремијина за седмину дужа на грчком језику од оне која постоји у 2.000 година старим Списима са Мртвог мора, а неки стихови, укључујући и оне о повратку вавилонских војника у Храм, временом су, наводно, додати.

Коментаришући ову вест, аутор „Библијске енциклопедије”, протођакон и почасни доктор универзитета у Источном Сарајеву Радомир Ракић, за наш лист каже да је то вечито питање које људе занима – да ли је ова Библија, коју данас држимо у рукама, иста као она првобитно написана.

– Поменутим критичким издањем и упоређивањем више преписа, јеврејски научници сигурно ће установити одличан библијски текст, али то не мора да значи да ће он радикално да одудара од званичног јеврејског текста Старог завета. Хришћани, међутим, тиме ништа неће изгубити од својих пророчанства, сматра Радомир Ракић и додаје:

– Кад имате текст из петог и из осмог века, не значи да је овај из петог века бољи и аутентичнији. Можда су њега преписивали са лошег предлошка, а могуће је да је преписивач из осмог века нашао поузданије предлошке.

Према његовим речима, грешке у Светом писму могу се поделити на случајне и намерне. Случајне грешке, каже, долазиле су због непажње преписивача или жеље преписивача да поједина места упросте да би, по њиховом уверењу, била лакша за читање. Намерне грешке и промене, пак, рађене су у најбољој намери како би текст читаоцу био што разумљивији, сматра Ракић.

Када је реч о хришћанима, наш саговорник напомиње да у Минстеру, у Немачкој, они имају свој институт који се бави проучавањем еволуције текстова и оним што би био најтачнији текст Новог завета.

Ракић зато подсећа да је јеврејска Библија преведена у Александрији на грчки језик, између 250. и 100. године пре Христовог рођења, и по броју преводилаца названа је Септуагинта, код нас названа преводом Седамдесеторице. Са тог превода, света браћа Ћирило и Методије и њихови настављачи превели су Свето писмо на словенски језик. Њихов превод, каже наш саговорник, у Православној цркви стекао је толики значај да се сматра освештаним, и због тога се користи и на богослужењу.

Значи, у Православној цркви уважава се линија: Септуагинта – словенска Библија – српски превод, а не: јеврејска Библија – српски превод, каже Радомир Ракић. Свакако, како додаје, за научну употребу треба преводити са изворног старохебрејског, па актуелни подухват у Јерусалиму, сматра, треба поздравити и не мистификовати. – Сваки превод треба поздравити јер је добар превод, кажу стручњаци, најбоље тумачење.

Према његовим речима, Ђура Даничић је потом, 1868. године, објавио цели превод Старог завета на српски језик, и то са латинског (са превода који је са хебрејског у 16. веку сачинио извесни Тремелиус), али је сва лична имена и све топониме донео према Библији на словенском, да би се што више наслонио на српску црквену традицију. После њега једино се правник и лексикограф Лујо Бакотић одважио да преведе Стари завет, као и Нови, са латинског, каже наш саговорник.

Бакотићев превод, додаје, веома је веран своме латинском предлошку, Јеронимовој Вулгати. Иначе, сва песничка места у Библији (Псалми, Песма над песмама, Плач Јеремијин…) Бакотић је превео у стиху, што је први случај у нас, каже Ракић, али додаје да тај превод, ипак, није прихваћен у Цркви, односно није ауторизован.

– Вук је, да подсетим, 1847. године, превео Нови завет са црквенословенског, испомажући се руским преводом, а Нови завет превео је, 1934. године, и Димитрије Стефановић, професор Богословског факултета, а потом и његов наследник на катедри Емилијан Чарнић, 1972. године. Оба ова превода су сачињена са оригиналног грчког, и могло би се рећи да су кабинетски, умногоме буквални, без Вукове језичке раздраганости и лепоте. Ти преводи нису ауторизовани, не само из разлога што су дело појединаца, него и због извесних грешака, објашњава Ракић. Према његовим речима, управо је Српска православна црква, преко своје Синодалне комисије редиговала Вуков превод и објавила га као самостални превод 1984. године, као први ауторизовани превод Новога завета на српски језик. На основу овог превода припремљено је Четворојеванђеље за богослужбену употребу, као и књига Апостола, док Даничићев превод није одобрен јер га није ни прегледала тадашња комисија, којој је то био задатак. Даничићев превод, међутим, изванредан је са филолошког гледишта, и до даљег је у употреби, чули смо од Ракића.

Наш саговорник наглашава и да ми критичка издања Библије немамо, јер се она раде само на оригиналним језицима, грчком и старојеврејском, и додаје да, по предлогу Библијског друштва, професор Драган Милин тренутно преводи Стари завет са старојеврејског, а владика Атанасије Јевтић преводи Стари завет са старојеврејског и са грчког. Јевтић је, како додаје, већ објавио превод Псалтира, и делове Старог завета, намењених за богослужбену употребу.