Познанство Фридриха Ахлајтнера и Богдана Богдановића почело је за вечером, на једној новогодишњој забави у Бечу, у кући Бориса Подреке. Завршило се у истом граду, овога пута у болници, крај кревета нашег великог градитеља. Пријатељство ове двојице архитеката, писаца и критичара трајало је више од деценије. Скоро годину дана након Богдановићеве смрти Ахлајтнера је пут навео у Београд, како би учествовао на округлом столу посвећеном његовом великом српском пријатељу, који су Друштво архитеката Београда и Културни центар Београда уприличили у оквиру пратећег програма Београдске недеље архитектуре. У Конаку кнегиње Љубице, где је скуп и одржан, истим поводом отворена је изложба „Уклети неимар”, чији је назив преузет из наслова Богдановићевих мемоара, а која је састављена од богатог фактографског материјала, радова, цртежа и фотографија, оригиналних планова, књига и визуелних записа – скоро целог његовог опуса. Пролазећи кроз поставку, Ахлајтнер почиње разговор за наш лист.

– Након нашег упознавања 1998. о њему сам написао велики број радова и чланака. Међу њима и један свечани чланак поводом његовог 80. рођендана. Дружили смо се све до његове смрти. Сећам се, када сам га посетио баш дан пре него што ће преминути, рекао ми је: „Све сам у животу урадио што сам хтео”. Ту реченицу никада нећу заборавити.

Фридрих Ахлајтнер, архитекта и писац

На округлом столу, наставља, имао је тежак задатак – говорио је о вези између Богдановићевих меморијала, пејзажа, културе и града. Потрудио се да верно исприча причу свих споменика које је овај бивши градоначелник Београда пројектовао и саградио. На наше питање да ли га је, пошто га је добро упознао, више ценио као архитекту или писца, Ахлајтнер одговара:

– Тешко је рећи у чему је био најбољи. Није био најбољи архитекта, градитељ, писац или највећи познавалац материјала, као што је камен, који је знао у душу. Био је уметник, непресушни извор културе и то је његова најјача страна. То што је велики број различитих дисциплина умео заједно да мисли.

На поставци у Конаку, која је отворена до 19. јуна, значајно место заузимају и Богдановићева промишљања о граду. Феномену који је био, чини се, његова велика преокупација. Или, како то оцењује наш саговорник, град је, заправо, био инструмент кроз који је Богдановић, као велики представник урбане културе, објављивао све о чему је размишљао и што је обрађивао. Познато је да се Богдановић после одласка из Србије за живота у њу није више враћао. Логично је, ни у Београд, град за који је био веома везан. Колико му је Београд недостајао и да ли је уопште о томе причао?

– Прва ствар коју ми је рекао јесте да га је у Бечу умиривало то што су и Београд и Беч на Дунаву и да је то једна јака симболичка веза која му је значила. Због ње се није осећао као да се налази јако далеко од куће. Често је потом говорио, са сетом, жалошћу, да је временом губио контакт са Београдом, јер се после његовог одласка доселило много људи, велики број његових студената земљу је напуштао док су бројни припадници његове генерације и пријатељи један по један умирали. Али, мој је утисак, да се, без обзира на то што је то било тако како је говорио, његова ментална веза са Србијом никада није прекинула, рекао је Ахлајтнер, заокружујући један интимни део комплексне приче о Богдану Богдановићу.

М. Димитријевић