Са задовољством постала бих Шекспирова мачка, Скотово прасе и Китсов канаринац само да могу да будем у друштву тих великана. Ове речи Вирџиније Вулф мото су књиге „Поигравање“ Иване Хаџи-Поповић (издавач Градац/Медијска књижара круг), портрета познатих књижевника за које ауторка тврди да нису есеји него баш „поигравање“, реч саткана од психолошке и духовне нити.

–Незаборавно је то моје време у друштву Хемингвеја, Набокова, Бекета, Јонеска и осталих великана док сам покушавала да продрем у њихову тајну – каже Ивана Хаџи-Поповић. –Они су ми и указали на поигравање као на суштину стварања. Време пролази, бол, љубав, жеља, сан, лепота, смрт остају док се не појави уметник и каже: „Пронашао сам диван начин да правим лепе ствари.” Неко је рекао да мистерије у људском животу нема, она постоји само у уметности, пошто ту једино има смисла. Зато ВеласкезовеДворске даме или призориЖеронима Боша остајузагонетнии упркос толиким вековима тумачења.

Светац који воли виски (Семјуел Бекет), леопард с Килиманџара (Ернест Хемингвеј), писац за којим су девојке лудовале (Штефан Цвајг), неки су од јунака њене књиге, као и Набоков, Спиноза, Јонеско, Табуки, Буцати, Црњански… На једном месту констатује да су Алиса у Земљи чуда и Лолита данас спојене у исту драгу малу заводницу, што шета нашим улицама.Ту су и жене писци: Вирџинија Вулф, Елфриде Јелинек, Маргарет Дирас, Исидора Секулић... У првим романима Вирџиније Вулф њене јунакиње, одрасле између врта, клавира и чајног стола, верно су огледало 19. века, када је владало мишљење да се од жена не може очекивати ништа интелектуално. Колико се то променило у 20. и на почетку 21. века?

– Аустријска нобеловка Елфриде Јелинек, још једна од јунакиња „Поигравања“, у својим делима не осврће се ни на границе шока ни на границе стида – каже Ивана Хаџи-Поповић. – Гледалац њених комада мора бити спреман да поднесе крвави спектакл и утоне у језик, који се, по речима ауторке, „стиди самог себе”. Крв на филму и телевизији она сматра незамењивом. Из тог женског сока надире женска жеља која мушкарце највише плаши. И као да је одувек некако све само због тог страха. Елфриде је убеђена да уметничка дела чији је аутор жена неретко изазивају презир и подсмех. Стога, у језичком поретку који су октроисали мушкарци, жена још много мора да научи. И пошто, у културном смислу, она постоји једино у просторној неодређености, њен говор постаје говор крајности. „Говорим, зато постојим. Пишем да бих остала у животу.“  Можда се у наше време променила та просторна неодређеност која је омиљена женска димензија. Није то мало. Мени се то, чак,чини поетски.

Ивана Хаџи-Поповић је уредник у издавачкој кужи „Албатрос”. Преводи са француског и италијанског. О месту књиге данас у српском естрадном кошмару није јој лако да говори. Каже да је то тешко питање за некога ко комерцијално не размишља,мада признаје да је највећи успех кад се у једној књизи комерцијално и духовно споје.

– Уосталом, и Хемингвеј, који је критичаре називао „којотима“ и „кактусима“, доказао је да се у књижевности може бити велика звезда – тврди, додајући да не зна да ли је то могуће код нас, где се све обесмишљава у јевтином гламуру, често исполитизованом, у „шунд“ перформансима и у наградама које се као конфете деле члановима „клубова“.

– Често се сетим Бекетовог оца који је сину на самрти поручио: „Бори се, бори се, бори се.” То и чиним и увек пронађем неког ко уме да препозна лепоту, доброту и душу. Зато сам и написала ову књигу у којој ће читаоци пронаћи можда нешто што никад нису чули о Бекету, Јонеску, Вирџинији Вулф или шта је Црњански мислио о трешњама, Спиноза о пиву и слатку од руже... Никада не треба сметнути са ума да је уметност моћна, јер ствара нешто што раније није постојало,и привлачна, јертежи да одговори на велика питања човека и постојања. Али, ни то да се уњој скриважеља да се загонетка реши и опасност да се упадне у замку. Путеви изгледају многобројни,а не постоји ни један једини – закључује ауторка.

Гордана Поповић