Сви смо некад били људи

Глумица Душанка Стојановић Глид, првакиња ансамбла драме Народног позоришта у Београду, тумачи лик Веселе Јовановић, службенице на железници у представи  „Огвожђена” Горане Баланчевић у режији Ђурђе Тешић. Премијера је у суботу 16. марта на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду.

Шта драму „Огвожђена” чини посебном?

Овај разговор желим да започнем у атмосфери која до сада није била мој стил када су у питању интервјуи које сам давала за „Политику”. Дакле, комад „Огвожђена” Горане Баланчевић осветлио је део моје природе који је чист ентузијазам и оптимизам, а како ћемо разговор завршити – то не могу да гарантујем.Овакву друштвено ангажовану драму, пре свега социјалну трагедију у жанру мјузикла у антиклимаксу, никада нисам ни читала, ни играла, ни гледала, а ни живела. Код нас је модерно да кажемо да све то има у Немачкој. Па баш ми је драго за Немце! Овде је све знатно другачије. Већ дуго наши домаћи писци ретко пишу оно што их се збиља тиче, па годинама имамо комаде који би ваљда требало да расветле нашу колективну пропаст темама: узалудна борба индивидуе, емиграције, рата, повратка из емиграције, усамљености, бомбардовања, демонстрација наталитета, стерилитета, пропалих и распалих породица, нешто о псима људима и другим гамадима. И сви они на мање или више успешан начин уз помоћ редитеља, позоришта и продукција у којима те пројекте остварују проговарају о патњи савременог човека на начин који је млак, а када је оштар онда  је агресиван. А то је због тога што је, чини ми се, претходна власт која је пала у мају 2012, нажалост, због своје охолости и незаситости, и професионалног профила, од свих, па и од уметника начинила незадовољне комформисте који се баве само јадном пропалом грађанском класом, а радничку класу је бескрупулозно заборавила. Тако је ископала дубоку раку не само за нас већ и за нашу децу. Комад „Огвожђена” управо чини нешто супротно, чак субверзивно, упркос, и смем рећи и храбро, јер дебитантским комадом Горана Баланчевић нема шта да изгуби, чак напротив у Шведској је добила престижно признање у оквиру конференције за жене драмске писце из целог света. Драма „Огвожђена” је имала јавно читање на „Women Playwrights”, док је њена ауторка на Факултету драмских уметности у Београду у класи Небојше Пајкића и Биљане Србљановић добила осмицу, за коју је речено да јој је поклоњена. Дакле, вероватно, што каже сама ауторка, „сви смо некад били људи, а сад је дошло такво време да канџе расту саме од себе”.

Драма се бави феноменом приватизације о којем до сада готово да и није било речи у нашим позориштима. Из који визуре је прати  драма „Огвожђена”?

Убеђена сам да о овој теми позориште није дуго, а можда и никад код нас проговорило јер смо се донедавно сви задовољавали остацима из буџета који су били последица огромних малверзација, нама обичним људима незамисливим. Зато се сада тако подмукло увукла та претња о укидању, смањивању, затварању, отпуштању, урушавању београдских позоришта. Једном речју застрашивању, јер она рака је свежа и дубока и мора неко први у њу да упадне. А судећи по томе шта је све у овој земљи позатварано, продато и растраћено, па онда се свег овога ни не треба бојати. А за све то и даље постоји кадар који се брине да све докрајчи и оконча, јер им је то основни, завршни и једини циљ.  Почев од разних стечајних директора, шефова, модерније речено менаџера и свих других аматера, јер ово јесте ретко место на свету где аматери владају, уживају и богате се.

Јунаци драме „Огвожђена” пролазе кроз „тунел жанрова”, од трагичних се лако трансформишу у комичне... У представи има и занимљивих сонгова.  На шта вас лично драма асоцира?

Горана Баланчевић говори о томе да потпуна распродаја земље има својих трајних последица, да је живот један и врло, врло леп и тежак. Сигурна сам да би млади људи, и у граду и у провинцији, волели да све оде до врага па да крену од почетка, јер усред отпуштања, рецимо, Народно позориште у Београду прима велики број младих глумаца. Нећу да улазим у димензију и процену њиховог дара, ако су на мајке и очеве онда они то најбоље сами знају између себе. Тако да у најсатиричнијем тону ту установу од националног значаја прозваше духовити: „Институт за мајку и дете” и „Последња шанса”. А највећи бард нашег глумишта Борис Комненић каже да би најрадије запослио унучицу па да детету лепо тече плата, а на сцену не мора никада да стане. Питам се ко ће Баланчевићевој да понуди ишта. Када сам стасавала као млада глумица било је срамота да неко пита за тебе да ли си довољно даровит, а камоли да те запосли. То је ваљда ретросоцијализам. Кад смо код термина ретро, напредњаци нам сада дођу као нека екипица која се извињава што је на власти и у ликовима неких добродушних комшија показују људскост и за грађане и за раднике и сељаке јер се нација од тога одвикла због претходне препотенције и снобизма. А могуће је да се и они фолирају, а заправо највише воле власт, народњаке и лову. Видећемо! Нису позоришта главна ствар, али нису непотребна, осим ако не говоре будалаштине које се не тичу никога.

Којим позоришним бојама бојите лик Веселе Јовановић?

Наранџастом и оловном. Баш је шик! Чврсто стојим иза одлуке да овај комад има смисла, али за њега је било потребно годину дана припреме уз велику уметничку интуицију претходне директорке Драме Молине  Удовички да се створе услови да се честити и добри аутори, мислим на целу екипу, окупе око заједничког ризика и задовољства. Тако да верујем да ће нови директор Драме Спасоје Ж. Миловановић имати одлучности и укуса да овакве пројекте фаворизује.

Ову драму коју приводим крају у режији Ђурђе Тешић, са којом кујем стално планове о нашем уметничком и сваком другом спасењу, доживљавам као тријумф година и година пропасти са усхићењем. Комад „Огвожђена” осећам као елементаран, човечан, нежан, крхак, тужан, весео  и подигнут у етици и естетици. Баш као и рад са Ђурђом јер није ни случајно да људи попут нас и делују годинама као нека репертоарска грешка пошто не припадамо прорачунатим и рационалним успесима који су често не концепција позоришта него контрацепција (једном рече редитељ Егон Савин). Ова ода радничкој класи говори „да није тако много желети бити жив, имати посао, не бити на улици и не полудети и надасве преживети”. Мој лик спада у јунаке великог виталитета који жуде за променама. А моја лична жеља је да све што се у мени десило у последњих 20 година и што сам се ако не свакодневно, а оно често питала добије одговор: ко је ову земљу тако ружно унаказио.Сада имам прилику да певајући то и разоткријем. И то ме јако весели!