Gotovo istovremeno pojavile su se dve nove knjige Danila Nikolića (1926), pripovedača i romansijera: Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća iz Podgorice objavila je zbirku izabranih priča „Spisak zvanica”, a Zavod za udžbenike Beograd novi roman „Korektor”. Nikolić je rođen u Splitu, mladost je proveo u Metohiji. Srednje obrazovanje stekao je u Peći, a fakultetsko u Beogradu (Pravni fakultet). Radni vek proveo je u Radio Beogradu. Autor je zbirki priča: „Povratak u Metohiju”, „Spisak grešaka”, „Ulazak u svet”, „Provetravanje vladara”, romana: „Vlasnici bivše sreće”, „Kraljica zabave”, „Fajront u Grgetegu” (NIN-ova nagrada), „Jesenja svila”, „Fotokeramika gospodina Cebalovića”, „Melihat iz Glog”, knjiga memoarske proze: „Velika prazna reka” i „Prah za pozlatu”. Dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada.

Vaša knjiga izabranih priča objavljena je u Podgorici. Kulturne veze, očigledno, bolje su od političkih?

To je sasvim prirodno. Suštinsku razliku, apsolutnu suprotnost između umetnika i političara, definisao je još Tomas Man: „Političar svet određuje u svoju korist. Umetnik sebe u korist celoga sveta.” Otuda, u ovom slučaju, saglasnost između mene i mojih prijatelja u Crnoj Gori: Miodraga Ćupića, Ranka Jovovića, Ilije Lakušića, Moma Milovića, Andrije Radulovića... Koliko je Man u pravu uveravamo se na svakom koraku. Oni koji su umalo dobili rak grla vičući protiv dobro plaćenih mesta u upravnim odborima, zaseli su tamo. Oni kojima je malo jedna plata i jedna funkcija, hoće dve, u isto vreme kad otpuštaju radnike i činovnike.

Umetnici su, naravno, u manjini. Njihova težnja za duhovnim vrednostima izvire iz saznanja da je čovek sredstvo, a ne cilj prirode. Njen organ za preradu materija. Zato političari pokušavaju sebi da pridaju važnost pomoću jahti, glisera, kuća u kojima bi mogle da žive čitave porodice.

Miodrag Ćupić Vas naziva – srpskim Čehovom. Da li Vam godi to poređenje?

Miodrag Ćupić piše različito od mene. Njegove izvanredne pripovetke su u nekom neobičnom tonu fantastike. On u mojim pričama nalazi nešto od blage ironije, nešto od melanholije, sete i jednostavnosti izraza, što mu liči na Čehova.

Jedan deo života proveli ste u Metohiji, napisali ste knjigu priča „Povratak u Metohiji”. Kakav rasplet očekujete oko Kosova i Metohije?

U mojim pripovetkama i romanima nema ni truna prekora, kamoli mržnje prema tom narodu, iako je činjenica da su nas progonili i kad Srbi tamo nisu bili vlast, nego prignječena raja. Ali, ni njima nije lako. Strani nasilnici, radi svojih političkih ciljeva, doveli su ih, kao i nas, do rastrojstva. Bili su pola katolici, pola pravoslavni. Onda je došao islam. A nose i gene naše tradicionalne nesloge, jer je cela Drenica, po svedočenju dr Jefta Dedijera, iz 1912, bila primorana da prihvati muhamedanstvo.

No, sve je to prošlost. Sadašnja nevolja sa slobodnim, nezavisnim Kosovom jeste – Bondstil, koji je u njegovoj utrobi. Inače, trebalo je da poslušamo mudrog političara i pisca Dobricu Ćosića kada je predlagao podelu Kosova i Metohije. Jer, severni deo Metohije, od Dečana do Vučitrna, pravom linijom, bio je naš, što se može utvrditi i ovog časa po zgarištima srpskih kuća.

Pišete o vremenu posle Drugog svetskog rata. Da li su prošla ili se umnožavaju ideološka vremena?

Dugo sam verovao da je vreme prevazišlo ove moje priče. Miodrag Ćupić me je uverio da u njima ima nečeg trajnijeg, da se ponavljaju akteri i situacije, samo su se zaodenuli novim ogrtačima i pojačali šminku. Priča „Spisak grešaka”, koju sam pre četrdeset godina napisao za časopis „Savremenik”, nije odmah štampana, bila je ideološki sumnjiva i pored svih komplimenata urednika. Slobodan Rakitić je čak umnožio priču i delio je piscima. Onda ju je Mijač režirao kao monodramu u Beogradskom dramskom pozorištu. Izašao sam posle premijere očajan, drukčije sam to zamišljao. Ali sam primao čestitke. Smirile su me ocene koje su dali Jovan Hristić, Slobodan Selenić i Petar Volk. Govorili su da je to „Dnevnik socijalističkog ludaka”.

Danas bih, da imam snage, napisao „Dnevnik demokratskih ludaka”. I, kao onda, ponajmanje lokalnih. Inače, Ćupić, čiji je roman „Jadi Gorčina Petrovića”, bio, takođe, predmet osporavanja, čak i sudskog procesa, voli takozvane političke teme. Nagovara me da pišem pripovetke o čoporu onih koji nose pune torbe soli za našu pamet; o lažnim demokratama koji pate od svojih telesnih dimenzija, a uživaju u dimenzijama svojih tajnih računa u bankama…

Živimo u novom dobu. Menja se i jezik. Nisu u modi reči: ognjilo, ceđ, sač, već – relaksacija, celofan, infarkt?

Svedoci smo neshvatljive najezde skraćenica i stranih naziva. To je intelektualna okupacija, gušenje nacionalnog duha. Grozim se od te naše lakoće u primanju tuđeg i, tobože, novog. To, i mnogo šta drugo, svaki čas me vraća Njegoševom stihu: „Zarobio sebe u tuđina”. Kaže mi, pre neki dan, taksista: Naučio sam slova i počeo da sričem napisane reči u šetnji s majkom: A – Akademija nauka, S – „Složna braća”, M – Muzej Dositeja i Vuka.

Danas na beogradskim ulicama nema srpskih reči i ćirilice. Kada šetate Knez Mihailovom, kao da ste u Njujorku.

Kažu da su Vas mlađi kritičari prihvatili i podržali, jer su u Vama prepoznali postmodernistu. Ima li u tome istine?

U književnoj poroti, koja je svojevremeno od 320 romana birala deset najboljih, većinu su činili kritičari srednje i mlađe generacije. Prošao je i moj prvi roman – „Vlasnici bivše sreće”. Do tada, vodeća književna kritika govorila je za mene da sam dobar pripovedač, ali da u mojim pričama ima novinarskog i reporterskog. Prošla je moda romana toka svesti, talas novog francuskog romana, hermetičke proze, stvarnosne proze... Došao je i prošao postmodernizam. Mladi esejisti, pak, govorili su da moju prozu karakteriše očaravajuća jednostavnost pripovedanja, da su „Vlasnici bivše sreće” urađeni u formi i sa smelošću koju nemaju tradicionalna dela, mada je roman napisan starinskim krasnopisom.

------------------------------------------------------------------

Marksista posle penzionisanja

Vaš novi roman „Korektor” upoređuju sa kratkim romanom Voje Čolanovića „Lavovski deo ničeg”. Ima li sličnosti?

Glavni junak moje novele bivši je profesor marksizma, koji je postao marksista tek kada su ga penzionisali. Tada je naslutio obrise karikaturalnog sveta koji je sebi nametnuo besmisleni stampedo svakodnevnog života. Tek tada je shvatio šta je predavao studentima: da je ograničena moć novca i skresani pipci svake vrste imovine blagotvorna stvar za spokoj i zdravlje duše, za odnos među ljudima. Uklanja rastrojstvo koje niče iz straha za sutrašnjicu.

Izvanredna Čolanovićeva knjiga mekša je i svilenija.