Готово истовремено појавиле су се две нове књиге Данила Николића (1926), приповедача и романсијера: Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је збирку изабраних прича „Списак званица”, а Завод за уџбенике Београд нови роман „Коректор”. Николић је рођен у Сплиту, младост је провео у Метохији. Средње образовање стекао је у Пећи, а факултетско у Београду (Правни факултет). Радни век провео је у Радио Београду. Аутор је збирки прича: „Повратак у Метохију”, „Списак грешака”, „Улазак у свет”, „Проветравање владара”, романа: „Власници бивше среће”, „Краљица забаве”, „Фајронт у Гргетегу” (НИН-ова награда), „Јесења свила”, „Фотокерамика господина Цебаловића”, „Мелихат из Глог”, књига мемоарске прозе: „Велика празна река” и „Прах за позлату”. Добитник је наших најзначајнијих књижевних награда.

Ваша књига изабраних прича објављена је у Подгорици. Културне везе, очигледно, боље су од политичких?

То је сасвим природно. Суштинску разлику, апсолутну супротност између уметника и политичара, дефинисао је још Томас Ман: „Политичар свет одређује у своју корист. Уметник себе у корист целога света.” Отуда, у овом случају, сагласност између мене и мојих пријатеља у Црној Гори: Миодрага Ћупића, Ранка Јововића, Илије Лакушића, Мома Миловића, Андрије Радуловића... Колико је Ман у праву уверавамо се на сваком кораку. Они који су умало добили рак грла вичући против добро плаћених места у управним одборима, засели су тамо. Они којима је мало једна плата и једна функција, хоће две, у исто време кад отпуштају раднике и чиновнике.

Уметници су, наравно, у мањини. Њихова тежња за духовним вредностима извире из сазнања да је човек средство, а не циљ природе. Њен орган за прераду материја. Зато политичари покушавају себи да придају важност помоћу јахти, глисера, кућа у којима би могле да живе читаве породице.

Миодраг Ћупић Вас назива – српским Чеховом. Да ли Вам годи то поређење?

Миодраг Ћупић пише различито од мене. Његове изванредне приповетке су у неком необичном тону фантастике. Он у мојим причама налази нешто од благе ироније, нешто од меланхолије, сете и једноставности израза, што му личи на Чехова.

Један део живота провели сте у Метохији, написали сте књигу прича „Повратак у Метохији”. Какав расплет очекујете око Косова и Метохије?

У мојим приповеткама и романима нема ни труна прекора, камоли мржње према том народу, иако је чињеница да су нас прогонили и кад Срби тамо нису били власт, него пригњечена раја. Али, ни њима није лако. Страни насилници, ради својих политичких циљева, довели су их, као и нас, до растројства. Били су пола католици, пола православни. Онда је дошао ислам. А носе и гене наше традиционалне неслоге, јер је цела Дреница, по сведочењу др Јефта Дедијера, из 1912, била приморана да прихвати мухамеданство.

Но, све је то прошлост. Садашња невоља са слободним, независним Косовом јесте – Бондстил, који је у његовој утроби. Иначе, требало је да послушамо мудрог политичара и писца Добрицу Ћосића када је предлагао поделу Косова и Метохије. Јер, северни део Метохије, од Дечана до Вучитрна, правом линијом, био је наш, што се може утврдити и овог часа по згариштима српских кућа.

Пишете о времену после Другог светског рата. Да ли су прошла или се умножавају идеолошка времена?

Дуго сам веровао да је време превазишло ове моје приче. Миодраг Ћупић ме је уверио да у њима има нечег трајнијег, да се понављају актери и ситуације, само су се заоденули новим огртачима и појачали шминку. Прича „Списак грешака”, коју сам пре четрдесет година написао за часопис „Савременик”, није одмах штампана, била је идеолошки сумњива и поред свих комплимената уредника. Слободан Ракитић је чак умножио причу и делио је писцима. Онда ју је Мијач режирао као монодраму у Београдском драмском позоришту. Изашао сам после премијере очајан, друкчије сам то замишљао. Али сам примао честитке. Смириле су ме оцене које су дали Јован Христић, Слободан Селенић и Петар Волк. Говорили су да је то „Дневник социјалистичког лудака”.

Данас бих, да имам снаге, написао „Дневник демократских лудака”. И, као онда, понајмање локалних. Иначе, Ћупић, чији је роман „Јади Горчина Петровића”, био, такође, предмет оспоравања, чак и судског процеса, воли такозване политичке теме. Наговара ме да пишем приповетке о чопору оних који носе пуне торбе соли за нашу памет; о лажним демократама који пате од својих телесних димензија, а уживају у димензијама својих тајних рачуна у банкама…

Живимо у новом добу. Мења се и језик. Нису у моди речи: огњило, цеђ, сач, већ – релаксација, целофан, инфаркт?

Сведоци смо несхватљиве најезде скраћеница и страних назива. То је интелектуална окупација, гушење националног духа. Грозим се од те наше лакоће у примању туђег и, тобоже, новог. То, и много шта друго, сваки час ме враћа Његошевом стиху: „Заробио себе у туђина”. Каже ми, пре неки дан, таксиста: Научио сам слова и почео да сричем написане речи у шетњи с мајком: А – Академија наука, С – „Сложна браћа”, М – Музеј Доситеја и Вука.

Данас на београдским улицама нема српских речи и ћирилице. Када шетате Кнез Михаиловом, као да сте у Њујорку.

Кажу да су Вас млађи критичари прихватили и подржали, јер су у Вама препознали постмодернисту. Има ли у томе истине?

У књижевној пороти, која је својевремено од 320 романа бирала десет најбољих, већину су чинили критичари средње и млађе генерације. Прошао је и мој први роман – „Власници бивше среће”. До тада, водећа књижевна критика говорила је за мене да сам добар приповедач, али да у мојим причама има новинарског и репортерског. Прошла је мода романа тока свести, талас новог француског романа, херметичке прозе, стварносне прозе... Дошао је и прошао постмодернизам. Млади есејисти, пак, говорили су да моју прозу карактерише очаравајућа једноставност приповедања, да су „Власници бивше среће” урађени у форми и са смелошћу коју немају традиционална дела, мада је роман написан старинским краснописом.

------------------------------------------------------------------

Марксиста после пензионисања

Ваш нови роман „Коректор” упоређују са кратким романом Воје Чолановића „Лавовски део ничег”. Има ли сличности?

Главни јунак моје новеле бивши је професор марксизма, који је постао марксиста тек када су га пензионисали. Тада је наслутио обрисе карикатуралног света који је себи наметнуо бесмислени стампедо свакодневног живота. Тек тада је схватио шта је предавао студентима: да је ограничена моћ новца и скресани пипци сваке врсте имовине благотворна ствар за спокој и здравље душе, за однос међу људима. Уклања растројство које ниче из страха за сутрашњицу.

Изванредна Чолановићева књига мекша је и свиленија.