Франк Касторф, немачки и европски редитељ је гост 45. Битефа. Његова представа „У Москву! У Москву!”, у продукцији матичног позоришта Фолксбине из Берлина, са Трга Розе Луксембург, урађена по делима А. П. Чехова „Три сестре” и „Сељаци”, најављена је као велики фаворит за гран при „Мира Траиловић”. Дело је изведено синоћ на великој сцени Народног позоришта у Београду, као 12. премијера у званичном програму.

За разлику од бољшевика, победника у Октобарској револуцији, који су сматрали да је Чехов био грађански писац на страни буржоазије, те га првих година потискивали, Касторф сматра да је Чехов својом посетом Сахалину у далеком Сибиру, и утисцима са тог пута показао колико је био свестан судбине пролетаријата и пролетаризованог руског сељака. Реч је о новом приступу Чехову какав се не среће код других савремених редитеља.

–То што је ново односи се на моју прошлост у Европи, и то пре свега на мене као Немца. Једно са другим има везе. Нашао сам узајамну везу између ова два Чеховљева текста и одлучио да их преточим у представу. На шта вас асоцира реч: сељаци ? На Достојевског и на алкохолизам. Људи неће то да признају. На пример, када се осврнете на сељака код Достојевског, помислите на прљавштину, на силовања која су се појавила кратко после укидања кметства, 1861. године. Реч је о окружењу у којем нико од нас неће да живи, ни у Београду, ни у Москви, ни у Берлину. То је реалност. Са друге стране људи су врло осетљиви и гласно говоре, кличу: „У Москву! У Москву!”. Онда се у једном тренутку појављује Октобарска револуција. Тако изгледа реалност. Онда се ту намеће и питање декаденције, и то црвене декаденције. „Сељаке” пратимо кроз причу жене која је такође живела на селу, а која се са ћерком сели у Москву и суочава са најстрашнијим људским околностима. Битише у беди, али је ипак свесна да је нешто постигла. Сетимо се, с друге стране Ирине, једне од три сестре. Те две ствари довести у равнотежу јесте нешто ново, неки нови Чехов ако тако хоћете – објашњава Касторф.

За Франка Касторфа мало је рећи да је контроверзан, непредвидив, храбар. Рођен у Источном Берлину 1951. године, студирао је драму на Хумболтовом универзитету. Режирао је у Источној Немачкој, а после пада Зида 1989. године, режирао је и у Западној Немачкој текстове Гетеа, Шекспира, Ибзена, Булгакова. У средишту његовог интересовања налазе се дела Достојевског, али и Тенеси Вилијамса. Касторф је познат и као жестоки критичар комунистичке идеологије, али и глобализације и либералног капитализма.

Са немачким редитељем разговарали смо прекјуче у послеподневним сатима у Народном позоришту у Београду. За Касторфове представе, поред осталог морате се наоружати стрпљењем. Гледати представу „У Москву! У Москву!”, у средини радне седмице, у трајању од четири сата, мора се признати велики је изазов. А како се дуге представе уклапају у ову еру брзог темпа живота, Касторф одговара:

–То код мене увек толико траје и морам да истакнем да се такве ствари могу разумети само ако им се толико времена посвети. За мене је важно да је Чехов рекао: то је трагедија. Значи да је реч о трагедији. Мислим да је театар још увек нека врста израза грађанског друштва средње класе, дакле, која има улогу лепка у друштву, која је преузела команду свугде, од Цириха до Сао Паула, где сам својевремено радио. Овде у Београду ми сви људи кажу: Ах, ти Чеховљеви ликови, сви су тако сензибилни, осетљиви. Мислим да баш код њега доживљавамо реалност која је слична нашој. Дакле, код Чехова се не поставља питање да ли је Циганин Ром, већ да је човек који живи у одређеним околностима. А коментар да Чехов данас није свуда добро прихваћен, јесте јефтина чињеница. Људи данас очекују, као на пример у Источној Немачкој да им се сервира један Брехт, у чијим се комадима државници погрдно називају. Дакле, тражи се театар који је провокативан, који изазива – објашњава наш саговорник.

Појам глобализације, тврди Касторф, је само прихватљив ако се концентришемо на карактеристике личног окружења: „Наравно, било би лепо када би сви остварили нешто попут обећане земље. Међутим, од нас се очекује да се сви посветимо привреди и да заплешемо и да се сви изљубимо. А тако нешто мрзим! Сматрам да је то лицемерно.”

Б. Г. Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Вече у знаку Хајнера Гебелса

На сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта вечерас у 20 часова биће изведена представа „Дошао сам до куће али нисам ушао” (сцена из представе на фотографији)за коју концепт, режију и музику потписује немачки композитор и редитељ Хајнер Гебелс, у продукцији швајцарског театра „Види” из Лозане. То је уједно 13. премијера овогодишњег 45. Битефа. Представа траје 120 минута са паузом. Реприза је сутра увече у истом термину и сценском простору.

Б.Г. Т.