Трећа сценска трагања

Програм овогодишњег, управо завршеног, трећег интернационалног позоришног фестивала Дезире у Суботици, оправдао је и учврстио већ значајан, врло брзо стечен, углед овог фестивала (може се рећи да је програм Дезиреа, у естетско-политичком смислу, негде између Битефа и Инфанта). Суботичкој публици, као и бројним гостима, представљена су дела из Канаде, Јапана, Мађарске, Чешке, Русије, Хрватске, Србије, аутора Мина Танаке, Јожефа Нађа, Беле Пинтера, Виктора Бодоа, Дина Мустафића, Бацача сјенки, Андраша Урбана и других.

Руско-чешка компанија „Театар новога фронта” играла је две представе, најновију „Дотеx” и нешто старију „Dias de las Noches”, једну од њихових најуспешнијих продукција (режија Ирина Андрејева). Ова друга се бави судбином глумаца, у невербалној, физичкој, визуелно врло атрактивној форми која упија пажњу публике због своје кошмарне сугестивности. Мађарски аутор Бела Пинтер наступио је такође са две представе, „Kaisers TV, Ungarn” и “Прљавштина”. У „Прљавштини”се препознаје Пинтерова посебнасценска поетика, раскошна гротескност, апсурдан хумор, снолика атмосфера, успореност игре, минималистички ефектна ликовност. Што се тиче садржаја, присутна је омиљена Пинтерова тема – беспоштедно обрачунавање са националним (мађарским) митовима, њихова деконструкција и рушење. Он се овде још стрпљиво бори са малограђанством и избацује на површину прећутаване истине попут инцеста, брачних превара, насиља у породици.

Хрватска интердисциплинарна извођачка група „Бацачи сјенки”, нашој публици добро позната преко Битефа, наступила је са представом „Мушки/женски – женске/мушке” за коју је карактеристична стриктна полна сегрегација – женска и мушка публика гледа одвојене представе које изводе искључиво женски, односно мушки извођачи, за истополну публику (концепт и режија Катарина Пејовић и Борис Бакал). Представа проблематизује дискриминације и разлике између полова, настоји да дефинише, а онда и растури њихова стереотипна схватања, кроз размену искуства и дискусије између учесника представе. Намерно не кажемо између извођача и гледалаца зато што се „Бацачи сјенки” труде да избришу ту традиционалну поделу: сви присутни учесници седе у једном кругу, као да су на некој групној терапији, део су размене, ритуала кроз који се ствара осећање заједништва и инспирише одговарање на питања о мушко-женским односима. При свему томе се и редефинишу основе традиционалног позоришта, полазећи од њихових крхотина.

На овом Дезиреу је приказана и најновија представа редитеља Андраша Урбана и суботичког позоришта Деже Костолањи,„Dogs and Drugs“, необична по начину настајања. Троје редитеља, Јелена Богавац, Ференц Петер и Золтан Пушкаш, прво су радили са глумцима, свако посебно, на теме насиља, наркоманије и сексуалности, да би Урбан затим ове сегменте испреплетао и уобличио у једну кохерентну целину. На плану садржаја, као и форме, ова представа означава Урбанов повратак на поље голе, прљаве, опипљиве телесности, напете сензуалности и директне политичке провокативности, близу представа „Urbi et Orbi“ и „Turbo Paradiso“, после његових естетских излета у мултимедијалне, надреалистичке, поетске експерименте у представама „Сардинија“, „The Beach“ и „Кишињевска ружа“. „Dogs and Drugs“је стилски еклектично дело, на сцени се бурно и шизофрено мешају различити стилови игре што је одговарајући начин изражавања изломљених стања свести актера. Бурлеска и травестија смењују хиперреареализам, елементи немог филма се сударају са кабареом, монодрамске сцене са хорским певањем итд. У представи нема фиктивних ликова, глумци играју под својим именима, наглашавајући тако њену документаристичку основу, бруталну истинитост призора - садомазохистичких односа између блиских особа. Њена атмосфера, мучно бауљање актера, наркоманских зависника и неосетљивих насилника који болно цвиле у потрази за (само) још једном инјекцијом заборава, док грме заглушујући звуци електро инструментала, изузетно важни за динамику и структуру представе, одмах асоцира на филм „Трејнспотинг“ Денија Бојла, односно, шире, на андергроунд иконографију (музика Атила Антал). А огроман проблем друштвеног насиља које званично има узрок у полним, националним и верским разликама, а суштински је резултат личних фрустрација које се каналишу кроз тако формализовану деструктивност, приказан је кроз делимично ослобађајући апсурдни хумор, гротеску која у тотални мрак уноси и неке боје олакшавајући пут мучног суочавања са ископаним истинама.