Доницетијева „Лучија од Ламермура” као да је непрестано за петама Сањи Керкез. Сутра ће она, на сцени Народног позоришта, почети да живи трећи живот ове трагичне оперске хероине. Први пут се то десило на истом овом месту, пре 12 година, али у поставци Дејана Миладиновића. После је дошла скопска сцена и „Лучија” бугарског редитеља Пламена Карталова, а сутра је премијера представе коју је режирао гост из Лондона – Џон Рамстер.

У галерију оперских ликова Сање Керкез, у којој су тренутно Виолета („Травијата”), Ђилда („Риголето”), Розалинда („Слепи миш”), Мими („Боеми”) и Адина („Љубавни напитак”), вратила се, ево, и Лучија. Али, новија и интригантнија од својих претходница. Наиме, редитељ Рамстер у почетку се двоумио да ли да причу не помера из оригиналног рама – око 1700. у Шкотској, или да је учини потпуно савременом. Направио је неку врсту компромиса и њену „модерност” нашао у тридесетим годинама прошлога века. Она којој је ту Лучију поверио објаснила је:

– Редитељ је Доницетијеву јунакињу видео као жену која се бори за своју реч и место у друштву. Изабрано доба учинило му се као доста погодно да се илуструју ти напори за ослобађањем жене. Али, све се то, знамо, завршило поразом. То је сада једна друга трагедија, у неком другом времену. Могла би се означити и као трагедија једне феминисткиње у повоју.

Права похвала лудилу – насловне јунакиње у оперском финалу – чула се недавно у театру, пре свега из уста редитеља. О својим заслугама у тим „сценама лудим”, Сања Керкез нам је рекла:

– Џон је изјавио: „Тражио сам лудило, а нашао сам уметницу која га је имала у себи много више од очекиваног”. Ако ту шалу склонимо у страну, ја сам ову нову верзију доживела као неко ко је у кожи онога који не да да му одузму једно велико право – право на љубав! И емотивно и рационално пратила сам текст ове приче и резултат ће бити на сцени. Претходно сам, први пут око неке своје улоге, консултовала и лекаре, питала их шта се дешава у глави оних који доживе ствари које их воде у лудило. Лучији се, која је прве брачне ноћи убила наметнутог јој мужа, у моментима враћа свест... У глави чује гласове, што је Доницети својом музиком генијално решио и дао шансу протагонисткињи да покаже своје глумачке способности. Енглески редитељ покренуо је у мени велика размишљања о овом лику, која су ме довела и до лекара и њихових драгоцених савета.

На позорници ће сутра бити и бас Иван Томашев, супруг Сање Керкез, у лику Рајмонда, свештеника и њеног васпитача. Брачни партнери нису баш често и партнери на сцени. Мало су имали заједничког репертоара.

– Више га волим кад је са мном на сцени. Осећам се сигурније. Ми смо иначе прилично критични једно према другом. Али и помажемо једно другом, делимо савете. Није само он мени већ сам и ја њему Рајмондо, у професионалним стварима. У публици ће бити и наша кћи Теодора. Њој је 14 година, али има велику праксу у гледалишту. Када је била мала, често није имао ко да је чува и позориште је за то било право место. Седела је у порталу и све наше опере знала је напамет. Данас је ђак музичке школе, определила се за клавир, али је тренутно у пубертетској реп фази. Једва смо је наговорили да дође на премијеру. Иначе, признајем да имамо лаки страх од наше мале кућне критичарке.

Она такође признаје да би јој драго било да Теодора крене њиховим путем. Оперско певање је, каже, предиван посао, а она за то има стварно потенцијалан глас, изванредне висине колоратурног сопрана и, што је такође важно, пуно зна о опери.

Што се Сање Керкез тиче, она око свог посла није имала никаквих дилема.

– Ја никад и нисам одлучила да то постанем. Пре бих рекла, кад сам постала свесно биће, још пре школе, знала сам шта морам бити. У Тузли, која нема оперу, ја сам живела и почела да учим певање. Никаквог оперског „вируса” није било у близини. После је дошло Сарајево, па прелазак на студије у Београд... и Адела из „Слепог миша”, с којим сам полетела на високе оперске гране.

М. Шеховић